FKM: Savremena umetnička igra

Festival koreografskih minijatura ove godine održava se 22. put u Beogradu u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije. Svojim programskim sadržajem festival ima za cilj promovisanje moderne igre, odnosno koreografskog stvaralaštva u oblasti savremene umetničke igre i u toj nameri okuplja umetnike iz celog sveta. Jednom godišnje, beogradska umetnička scena postaje smotra plesnih minijatura, što je od velikog značaja za širenje svesti i edukaciju publike o ovom polju umetničkog stvaralaštva.

Centralni deo festivala svakako zauzima takmičarski deo, koji se sastoji iz polufinalne i finalne večeri, ali celokupni festivalski program obuhvata i različite, tematski povezane sadržaje, poput predavanja, predstava van takmičarskog programa, promociju knjiga, kao i seminar kritičke prakse.

Šta bi zapravo trebalo da predstavlja koreografska minijatura i koji su njeni izazovi? Kao neko ko je treći put učesnik Seminara kritičke prakse u oblasti umetničke igre, pokušaću da prenesem svoje viđenje i sumiranje dosadašnjeg iskustva, kada je reč o ovakvom vidu igre. Kao što samo ime ukazuje, reč je o vremenski kratkoj igračkoj formi, koja u sebi može (nije uvek nužno) da sadrži sve elemente predstave. Koreografska minijatura tako može imati razrađen narativ, sadržati elemente glume, a kao što to biva sa svakom vrstom scenskog izvođenja, kostim, osvetljenje, scenografija, rekvizita i muzika takođe mogu imati značajnu ulogu u ovom izrazu. Primaran akcenat svakako jeste na igri, ali u zavisnosti od intencije koreografa, ona može imati i razuđenije ostale, prethodno pomenute elemente. Oni su, svakako, u službi koreografije.

Ono što je značajno pomenuti, jeste činjenica da je reč o savremenoj igri koja dopušta i objedinjuje različite plesne žanrove i stilove, pa se tako sadržajni raspon takmičarskih minijatura može kretati od potpuno realističnog izraza do apstrakcije ili velikog broja varijacija. Koreografskom minijaturom autoru se daje širok spektar mogućnosti odabira tema i umetničke ekspresije, pa tako on u okviru nje može tretirati važnu društvenu temu, pozabaviti se subjektivnim osećajima i psihološkim stanjem u odnosu prema nekome ili nečemu, ispitivati granice telesnog i kao jedine i glavne elemente postaviti ritam i virtuoznost tela.
U zavisnosti od sadržaja minijature, zavisiće i percepcija kod publike. Dekodiranje priloženog sadržaja u tom smislu, zavisiće od elemenata od kojih je minijatura sačinjena. One koje sadrže kompleksniji narativ zahtevaće razmevanje na kognitivnoj ravni, one koje više vode apstrakciji zaokupiće naše emocije, a racio ostaviti po strani. Nekada je „igra zarad igre“, te lepota pokreta tela uz određeni ritam sasvim dovoljna da dotakne publiku. Samim tim, bogatstvo ove kratke koreografske forme ogleda se u velikom broju mogućnosti koje se otvaraju pred koreografom, a kasnije i pred publikom. U savremenoj igri se na taj način može uživati posmatranjem različitih stilova, objedinjenih oko jedne namere – uživanju u ovoj umetničkoj kategoriji.

Ono što se takođe mora uzeti u obzir kao jedna od karakteristika, jeste i njeno trajanje. U tom smislu, narativ i idejni koncept minijature su u zavisnom odnosu vremena njenog trajanja. Stoga, možda je jedan od najvećih izazova za autore koregorafskih minijatura iznalaženje adekvatnih rešenja koji će određenu temu problematizovati na način koji će biti potpun, zaokružen i jasan, te koji će nesmetano komunicirati s publikom. Dobiti jasan narativ ispričan pokretom tela u kratkom vremenskom intervalu, jeste ono što predstavlja najveći izazov za koreografa, ujedno i „najčešći kamen spoticanja“. Velike i kompleksne ideje uvek je teško „sažeti“ i svesti ih na suštinu, te izbeci kilšee, efekat „već viđenog“ ili banalizacije. Utoliko, koreografske minijature uvek predstavljaju svojevrsni „ispit“ za koreografe i igrače, nezavisno od toga koliko iskustva stoji iza njihovog dosadašnjeg rada.

      Finale takmičarskog programa 22. FKM

Iako je prethodnih godina publika imala priliku da vidi izvođače iz drugih kulturoloških sredina poput Japana, ove godine za prolaz u finalnu večer takmičarskog programa izborili su se predstavnici evropskih zemalja: Poljska, Italija, Slovačka, Češka, Srbija. Na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta najveće simpatije publike i žirija osvojio je Italijan Mišel Pastorini (Michele Pastorini) s koreografijom „T(w)o whom?“, za koju je osvojio Prvu nagradu, Nagradu publike i Plaketu Aleksandar Izrailovski. Drugu nagradu ponela je Aleksandra Krajevska (Aleksandra Krajewska) iz Poljske za „Lullaby for the Restless“, dok je treća nagrada takođe pripala poljskim umetnicama (Paulina Spiel, Marta Jakimicha) za koreografiju „harMOnizaTION“. Opšti utisak je da su ove godine koreografije većinski bile okrenute apstrakciji.

No, pored pomenutih nagrađenih koreografija, izdvojila bih učesnike iz Srbije, jer je reč o dvema koreografijama koje su žanrovski potpuno različite. Budući da u našoj zemlji savremena igra nije dovoljno popularizovana, te da je većinska publika uskraćena za mnoge upute i edukaciju, uvek je pohvalno videti  igrače koji teže da na ovom polju ostvare rezulate i razvijaju svoj talenat. Katarina Ilijašević predstavila je koreografiju „(Umre)žene“ u izvođenju Jovane Grujić, Ane Gliksman, Nine Pantović, Ljubice Nešić, Miloša Janjića i Katarine Ilijašević. Koreografija tretira u umetničkim krugovima dosta popularizovanu temu položaja žena u savremenom svetu. Postavljajući igračicama „omču“ oko vrata pomoću jednog konopca, autorka je prikazala „robovanje“ predrasudama, seksistički pristup ženskoj pojavi u savremenom svetu. Konopac je tako metoforično postao sredstvo kojim je povezala „sve žene ovog sveta“, ali i doslovno ukazala na brojne nemogućnosti i omalovažavanja sa kojima se žene susreću dok omču kontroliše i po potrebi zateže muška figura. Marionete ipak poseduju osećanja, koja su igračice pokušale kroz različite repeticije i pokazivanje emocija da predoče. Skidanje, ogoljavanje jednog po jednog sloja odeće simultano je pokazalo i ogoljavanje duše, te skidanje tereta sa nje, do možda potpune slobode? Iako postoje delovi koji bi možda, zarad celokupnog pozitivnog doživalja mogli da budu uigraniji, koreografija poseduje jasnu ideju i poruku koja nedvosmisleno komunicira sa publikom.

Druga koreografija „Subjektivno“ Sanje Ninković, u izvođenju Sanje Ninković i Dejana Kolarova, s druge strane okreće se onom unutarnjem, subjektivnom, koje je oslikano i preneseno u realno vreme pokretima. Dejan Kolarov se s punim pravom ubraja među najtalentovanije srpske igrače, jer ga pored upečatljive pojave, odlikuju istančan scenski izraz, te neosporan plesački talenat. Sanja i Dejan su u ovoj koreografiji ostvarili sjajnu konekciju i uigranost, koja je omogućila da se na vizuelno upečatljv način prenesu emocije i dinamika koja je uvek prisutna kada se okrenemo introspekciji, te vlastitim osećajima dopustimo da budu oslobođeni kroz impuls pokreta. Muzika je u potpunom saglasju sa koreografijom, pa se može reći da je ovo desetominutna koreografija koja osvaja dinamikom i uigranošću njenih aktera.

Foto:
ArtWheel
Pexels/Skitterphoto
Pexels-Pixabay
Pexels-GEORGE DESIPRIS