ART

Paolo Virci: Važnost autentičnosti

Paolo Virci, italijanski reditelj i jedan od predstavnika nove italijanske komedije, bio je počasni gost i član takmičarskog žirija 13. Kusendrof festivala. Na pomenutom festivalu, u okviru selekcije „Retrospektiva velikana“ prikazan je njegov film „Ljudski kapital“ iz 2013. godine, nakon čega je reditelj održao radionicu za studente i filmske radnike.
Žiriranje nije bio jedini povod njegove posete. Emir Kusturica, osnivač Kustendor festivala, ovom prilikom mu je uručio i nagradu „Drvo života“, koja se tradicionalno uručuje za nove filmove, simbolično slaveći filmsku umetnost i kontinuitet u nastajanju novih umetničkih ostvarenja.

U nastavku, Paolo sumira utiske povodom festivala, sagledava pozitivne i negativne strane globalizacije u smislu očuvanja lingivističke autentičnosti u svetu filma, te govori zbog čega je važno za filmsku umetnost mladim autorima dati šansu i očuvati festivale kakav je „Kustendorf“.

 

Ovo je jedinstven festival. Kusturičina zemlja. Rođen sam na primorju, ali volim planine, volim skijanje. Ovaj ambijent mi prija kako zbog samog mesta, tako i zbog toga šta se na njemu dešava. Pre nego što sam odlučio da ga posetim, pitao sam o njemu moje prijatelje koji su već imali priliku da budu gosti festivala kao što je Paolo Sorentino, Mateo Garone, braća Dinoćenco i svi su mi rekli da obavezno moram da posetim ovaj festival.

Festivali su danas oaza autorskog filma. Kako Vi na to posmatrate?

Da, oni mogu biti oaza, isto tako i geto svih onih koji su ljubitelji filmske umetnosti. Potrebna su nam mesta na kojima ćemo sakupljati ideje i razmenjivati iskustva. Svet se veoma menja, to se odražava i na film. Industrija se menja, način na koji se snimaju filmovi. Nekada si u filmu mogao da uživaš jedino u bioskopskoj sali, kasnije na televiziji. Danas postoje brojni kanali i alati putem kojih možemo stvarati, prezentovati i gledati filmove. Svaka promena donosi i pozitivne strane, a u ovom slučaju mislim da je to što možeš da širis svoj glas svuda, ukoliko imaš šta da kažeš. Isto tako, možeš širiti i gluposti. Druga stvar, koja mi je lično značajnija, je ta da sam rođen i odgajan u Italiji i da se služim italijanskim jezikom koji je prelep, a kada ispričaš priču na svom jeziku onda je to nešto drugačije. Šta se danas događa? Ceo sistem pokušava da ukloni različitost među autorima. Paolo Sorentino je trenutno u Los Anđelesu i snima film sa Dženifer Lorens i to je zaista velika i prelepa stvar, ali istovremeno može biti i tragedija. I ja sam snimao film u Americi sa Helen Miren i Donaldom Saterlandom. Nije novost da oni okupljaju talente iz celog sveta, ali šta će se dogoditi ukoliko sva raznolikost nestane ako svi govorimo jednim jezikom. Mislim da je to problem. Možemo govoriti jednim jezikom ali moramo sačuvati i naš identitet kojim ćemo govoriti priče o sebi, sredina iz kojih dolazimo i to je veliki izazov za autore u budućnosti.

Ovogodišnji ste član žirija koji odlučuje o filmovima koji su ušli u tamičarsku selekciju. Šta je ono na šta polažete najviše pažnje kada su u pitanju filmovi?

Nastojim da svemu tome prilazim bez predrasuda i dopuštam sebi da se iznenadim, da čujem njihove glasove i razmišljanja. Filmovi su mahom tematski različiti. Ne dešava se često da sam član žirija na festivalima, jer se ne osećam ugodno u toj ulozi. Svestan sam autorove ranjovsti u trenutku kada se njegov rad nađe pred ocenjivanjem na festivalu, premijeri, tokom finalnog procesa produkcije. Poznato mi je to osećanje i bojazan da tvoj rad neće naići na razumevanje. Zbog toga istovremeno imam izmešan osećaj radoznalosti i saosećajnosti. Osećam empatiju prema autorima koji prikazuju svoje filmove, pogotovo ukoliko su mladi. Ovo je festival koji pažnju polaže na mlade filmske autore i to je ono što nam je potrebno, da čujemo drugačije priče, ispričane iz različitih kultura, različitim stilovima i na različitim jezicima. Zbog toga je ovo važno mesto. Ovde možemo uživati u filmovima, ali je ovo isto tako kulturološka, umetnička borba.

Dobili ste nagradu „Drvo života“ za buduća dela. Da li u tom smislu već imate teme koje su vam inspirativne, da li radite na novom materijalu?

Da, to je sjajno. Ove godine ću napuniti 56 godina i osećam se kao da mi je vreme za penziju, a dobio sam nagradu za buduća ostvarenja. Radim trenutno na tri projekta, od kojih je jedan u Americi. a dva su u Italiji. Moram isto tako biti iskren i reći da zaista biram projekte koje ću raditi na engleskom jeziku. S jedne strane, osećamo se privilegovanima što naše priče možemo da prezentujemo svetu, ali šta bi se desilo, da je na primer, Felini bio primoran da svoje fimove stvara na engleskom? Da li bi to onda bio novi Felini? Novi „Amarcord“, „La Dolce Vita“, „8½“? Da li ćemo sve priče pričati na istom jeziku sa istih dvanaest glumaca? Prilično sam siguran u snagu autora da generiše svoju želju i nastojanje za viđenjem i promatranjem istinitosti, autentičnosti naspram samog prizvoda, puke proizvodnje. To se dogodilo u trgovini. Pogledajmo na primer supermarkete, koji su prepuni proizvoda koji oslikavaju globalno društvo u kome živimo. Ali moramo zaštiti svoje mentalno zdravlje.

Govoreći na radionici za studente koju ste održali nakon projekcije Vašeg filma „Ljudski kapital“/“Human Capital“, istakli ste da u ovom filmu ne preovladava tipična atmosfea za italijanske filmove, već da više „vuče“ ka evropskom filmu.

Pokušavao sam da objasnim, ono što sam govorio svojoj ekipi tokom rada na filmu. Živim u zemlji u kojoj se uglavnom kadrovi snimaju na jugu, primorju, gde je sunčano i lepo, te lako za snimanje, kalifornijsko, ali sam tražio drugačiju atmosferu, koja je realističnija i sličnija na primer, evropskoj, ja bih rekao njujorškoj. Gledao sam film Anga Lija „The Ice Storm“ koji je jedna od mojih referenci. Želeo sam da ispričam priču o tome kako se Italija promenila, pogotovo severni deo i postao svojevrsna „nova Amerika“. Naši ljudi su se promenili, odnosi su se promenili, intimne veze su se promenile, jer je ekonomski sistem uticao na našu dušu, na intimnost i moralne vrednosti. To je priča. Priča u sebi sadrži zločin, komediju i tragediju, bazira se na ličnoj drami i tragediji zajedno. Kao finalni rezulat sam želeo, ne znam da li sam u tome i uspeo, da se prikaže osećaj trenutka, epohe.

Film je baziran na istoimenom romanu Stivena Amidona (Stephen Amidon). Ipak, promenili ste neke delove priče.

Da, roman je bio inspiracija. Ovo je priča o zločinu, ali mi smo promenili način na koji ćemo je ispričati. Ideja je bila da radimo na priči posmatrajući je iz uglova različitih aktera, da izbacimo pojedine likove i fokusiramo se na lične drame glavnih aktera.

 

Foto: Željka Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *