Ćino Darin: Glumački poziv kao porodična tradicija

Ćino Darin, ubraja se među popularne argentinske glumce mlađe generacije, a ovogodišnji, 47. FEST posetio je kao počasni gost, te u cilju promovisanja filma „Crni anđeo“ reditelja Luisa Ortege, u produkciji Pedra Almodovara.

Projekcije na jednom od najvažnijih filmskih festivala u zemlji bile su rasprodate do poslednjeg mesta, a trenutno se ova špansko-argentinska biografska krimi drama nalazi na redovnom bioskopskom repertoaru širom Srbije u distribuciji „Dexin filma“.

Darinu je pripala čast da otvori ovogodišnji FEST, a da je ovo ostvarenje osvojilo simpatije kako publike, tako i žirija, ne svedoče samo rasprodate bioskopske sale, već i Nagrada stručnog žirija u selekciji Glavnog takmičarskog programa na nedavno završenom 47 FEST-u.

Darin je u dosadašnjoj karijeri imao prilike da zaigra kako na filmu, tako i televizijskim serijama različitih žanrova i tematika, a film „Crni anđeo“ svakako da predstavlja ostvarenje koje će ga, na neki način, obeležiti, jer u sebi nosi intrigantnu priču baziranu na istinitom događaju, ovekovečenu sjajnom interpretacijom, te nimalo lakim glumačkim zadatkom, na koji su on i njegov direktni partner Lorenco Fero uspešno odgovorili.

U nastavku teksta, Darin govori o saradnji sa Luisom Ortegom, otkriva zbog čega ne voli da igra u komedijama, koji su mu reditelji velika inspiracija, te kako izgleda biti deo porodice u kojoj je glumačka profesija stvar tradicije.

Mislim da ovaj film donosi jedno pravo audio-vizuelno iskustvo za publiku. Ovo je film čiji je svaki element dobro promišljen počevši od muzike, kostima…Generalno, Luisa smatram istinskim umetnikom i taj jezik koji on stvara na velikom platnu obuzima vas bojama, obrtima, pričom… S druge strane, mislim da ovaj film govori o slobodi, iako je priča bazirana na sudbini čoveka koji je i dan-danas iza rešetaka. Može zazvučati izvan logike, ali mislim da je to dosta interesantan koncept.

U filmu „Crni anđeo“ igrate direktnog partnera Lorencu Feru. Koliko je bilo zahtevno odgovoriti na ovaj glumački zadatak, s obzirom na to da je ovo Ferov prvi film, te da nema prethodnog glumačkog iskustva?

Zapravo, uvek je izazov uspostaviti konekciju o kakvom god filmu i odnosu da je reč. Pogotovo, kada je reč o nekome ko nema prethodno filmsko iskustvo. Ovde je bio veliki zadatak stvoriti taj magnetizam, a to je uvek lakše kada u nekoga imate poverenje. Zbog toga sam želeo da se Lorenco ja upoznamo i mimo kamera. Mislim da je dobro poznanstvo i prijateljstvo van filmskog seta zapravo bilo odlučujuće da kasnije to poverenje projektujemo i na posao, odnosno izgradnju odnosa kakav su imali Karlos i Ramon.

Šta je ono što Vam je bilo najinteresantnije u kreiranju Ramonovog lika?

Ramon jeste kriminalac, ali njegovo generalno ponašanje, kada se izuzme prestupničko, ne odstupa mnogo od onoga što možemo svakodnevno videti unutar društveno prihvatljivih normi. Luis Ortega mi rekao da je ovu ulogu pisao za mene, odnosno da me je uvek imao na pameti kada je pisao o ovom liku. Samo mi je rekao : „Ramon si ti. Ne moraš ništa drugo da radiš.“ To naravno nije baš moguće, ali ono što je Luis očekivao jeste da kreiranju tog lika priđem sa određenom dozom prirodnosti.

Da li je to onda teži način interpretacije? U praksi se dosta pokazuje da je uvek lakše igrati potpuni opozit, nego karakter koji je sličan tvojoj ličnosti.

Iskren da budem, ne mislim da sam sličan Ramonu. Štaviše, mislim da smo sušte suprotnosti. Ramon je neko ko sanja o tome da postane poznat i Luis i ja smo se na kraju dogovorili da to bude jedna od glavnih okosnica pri građenju njegovog lika. Na neki način ta potreba predstavlja njegovu potragu za identitetom i razumevanjem koje on ne dobija kod svoje kuće. Od njega se očekuje da bude isti kao i njegov otac, a on želi da se dokaže i pronađe u jednom potpuno drugom svetlu i svetu. Tako da, iako je Luis želeo da postigne određenu sličnost sa mnom, mislim da ja uopšte nisam kao Ramon.

Do sada ste imali priliku da igrate u različitim žanrovima, a domaća publika vas je upoznala u komediji „Kraljica Španije“. Šta je najbitnije da biste prihvatili određenu ulogu?

Kod mene kriterijum uvek varira, ali generalno mi je uvek važno da je scenario dobro napisan. Isto tako, vremenom sam naučio važnost i značaj dobre saradnje sa rediteljem. Jedan od preduslova za kvalitetan proces rada jeste kompletan reditelj.

Kada pominjete važnost saradnje sa rediteljem, da li ste skloni improvizacijama ili više volite da ste u potpunosti pripremljeni za određenu scenu uz jasna rediteljska uputstva?

Volim dosta da improvizujem i reditelje koji su otvoreni i spremni da otkrivaju stvari tokom samog snimanja. One koji su svesni odgovornosti, ali isto tako dozvoljavaju da snimanje samo po sebi teče. Reditelje koji su, isto kao i mi glumci, u potrazi za najboljim rešenjima i spremni na to da se razvijanje likova dogodi tokom samog procesa. Naravno, postoje mnoge stvari koje bi trebalo uzeti u obzir i o kojima bi trebalo promisliti pre samog snimanja, kako kasnije ne bi došlo do većih problema, ali moje dosadašnje iskustvo govori da sam najbolje scene ispred kamere snimio u trenucima kada nije sve bilo isplanirano do tančina.

Da li biste mogli da izdvojite reditelja čiji rad posebno cenite i sa kim biste voleli da sarađujete?

Veliki sam filmofil i od malena sam okrenut gledanju filmova. Postoji veliki broj reditelja čiji rad jako cenim počevši od Kusturice do Skorsezea. Isto tako, postoji zaista veliki broj uloga koje su mi bile privlačne i inspirativne za gledanje. Možda će zazvučati čudno, ali kada je reč o mom filmskom ukusu, postoji razlika između onoga šta volim da gledam i šta volim da glumim. Primera radi, jako volim da gledam komedije, ali isto tako se ne osećam prijatno kada treba da igram u komediji.

Zbog čega?

Zato što mislim da je daleko teže igrati komediju i nalazim da mi je prilično teško da budem smešan ispred kamere.

 

Vaš otac je takođe glumac. S obzirom na to da potičete iz glumačke porodice, koliko je to imalo uticaja da i sami izaberete ovu profesiju?

Sasvim sigurno je imalo uticaja, iako isprva nisam želeo da se bavim glumom. U mojoj porodici je dosta glumaca: moj deda je bio glumac, baka mi je bila glumica, otac mi je glumac, njegova sestra je glumica, moji rođaci su glumci, tako da smo zaista jedna glumačka familija. Na neki način smo upućeni jedni na druge i može se reći da je to sada već postala porodična tradicija. Ja sam isprva želeo da postanem inženjer, ali dogodilo se to, što nije retkost u ovom poslu, da i dete počne da se bavi glumom. Imao sam dve opcije – da krenem očevim stopama i nastavim glumačku tradiciju u mojoj porodici ili da je presečem i okrenem se profesiji koja joj nije ni nalik.

Sada je već jasno za koju ste se opciju odlučili. Šta za Vas znači biti glumac?

Ova profesija otvara vam mogućnost, ili barem iluziju, da tokom jednog života proživite i mnoge druge.

„Crni anđeo“ je doživeo veliku popularnost u Argentini i na mnogim svetskim festivalima. Šta nakon njega?

Završio sam snimanje filma, za koji mislim da bi trebalo da izađe u avgustu ove godine. Ovaj film za mene je posebno značajan, jer prvi put igram sa svojim ocem, i ne samo to, ovo je i prvi film koji radimo u našoj produkciji.

Nakon saznanja da je gluma u vašoj familiji stvar tradicije, logičan sled bi bio da imate i vašu produkciju.

Da, na moju inicijativu smo pokrenuli i moram reći da sam prilično uzbuđen i emotivan po pitanju ovog filma.

 

Foto:

Željka D.
Dexin film-plakat filma