Hitlerov Holivud: Dokumentarac za ljubitelje istorije i filma

Rudiger Zuhsland, novinar i filmski kritičar u okviru 46. FEST-a publici je predstavio dokumentarno ostvarenje „Hitlerov Holivud“/”Hitler’s Hollywood: German Cinema in the Age of Propaganda 1933-45”, za koji je osvojio priznanje za najbolje ostvarenje u festivalskoj selekciji Granice.

Zuhsland u ovom dokumentarcu prikazuje razvoj, jačanje i veliki produkcioni kvalitet koji je nemački film zabeležio u doba nacizma, odnosno između 1933 – 1945. godine prošlog veka.
Iako po vokaciji nije reditelj, dokumentarac je žanr u kome se već oprobao, obrađujući donekle sličnu tematiku. Njegov prvi dokumentarac “Kaligar I Hitler”/”Von Caligari zu Hitler: Das deutsche Kino im Zeitalter der Massen” predstavio je 2014. godine.

Kao jedan od političkih pokreta u istoriji, nacizam je svoje poklonike pridobijao besprekorno osmišljenom propagadnom (za koju je bio zaslužan Jozef Gebels), a kao jedno od najmoćnijih sredstava masovne manipulacije koristio je film. „Hitlerov Holivud“ kao takav, ne bavi se eksplicitno razarajućim posledicama nacizma koje je on, sasvim sigurno, zauvek ostavio u istoriji čovečanstva (svakako ga ni ne opravdava). Ukoliko se po strani ostavi istorijski kontekst i cilj iz kojeg je nastao, era nacističkog filma dostigla je visoko kvalitetan nivo produkcije, a film je u svojoj estetici (raskoši), sasvim sigurno, mogao da parira tadašnjoj holivudskoj produkciji. Razlog za to svakako se krije u činjenici da su nacisti prepoznali veliku manipulativnu moć koju film kao medij može da ima, te su velika sredstva ulagana u realizaciju filmova, odnosno filmsku industriju, koja je, u neku ruku, trebalo da bude jedno od ogledala „nemačke moći i raskoši“, ali i da neguje tu veliku iluziju “savršenog društva“.

Prilikom razgovora sa publikom u beogradskom Domu Omladine nakon projekcije filma, Zuhsland je sugerisao:

Koristio sam filmove, kako bih ispričao priču o kinematografiji, ali i o jednoj političkoj i kulturološkoj pozadini koja stoji iza toga vremena. Neki od filmova koje sam koristio su veoma poznati nemačkoj publici, ali mnogi i nisu, jer nisu često ili uopšte prikazivani na nemačkoj televiziji. Na ovom filmu sam radio skoro  tri godine i ono što želim da naglasim jeste da moj pristup radu nije bio da sam želeo da ispričam priču o nacističkom filmu. Želeo sam da ispričam svoju priču. Posmatranje s moje tačke gledišta. Moj pristup radu  je bio takav da sam više bio kao DJ, koji prispaja dobijeni materijal.  Smatram da je početna scena nukleus filma. Što se tiče samog načina rada, najpre sam se bavio filmovima, a tekst (naracija)je došao kasnije. Jedna stvar koju sam znao da moram da išpoštujem jesu tehničke odrednice kada je reč o dokumentarcima, tj. njihovom prikazivanju na TV ili festivalima.

Dokumentarni materijal kojim se Zuhsland koristio pred gledaoca postavlja prikaz u tehničkom smislu kvalitetne, ali svakako cenzurisane ere nemačke filmske industrije, te u trejleru  sugeriše: „Jedan film ne može predstavljati opasnost. Više od 1000 mogu. “ Koristeći film kao masovno manipulativno sredstvo, nacistički film je kao krajnji cilj imao pridobijanje što većeg broja pristalica, življenje „nemačkog sna“, te jačanje nacionalnog ponosa, ali i kreiranje slike “idealne realnosti”. Ukoliko se napravi osvrt na odabrane filmove, može se videti da se u sadržajnom smislu era nacističkog filma razvijala na nekoliko nivoa i u nekoliko smerova – nekada su sadržaji krajnje eksplicitno prikazivali neke od ideja nacizma (prikazivanje moći i brojnosti nacističke armije, svečanih ceremonija, prisvajanje i oduševljavanje nemačke omladine koja kao opredelenje bira pomenutu ideologiju, bespogovorno služenje sistemu i spremnost za borbu, nastanak „novog poretka“, direktno ispoljavanje animoziteta prema Jevrejima…), a nekada je publiku taj „nemački san“ osvajao kroz spektakle obojene zanosnom muzikom, lepim ženama, ljubavnom/melodramskom pričom, erotičnošću…

„Hitlerov Holivud“ je svakako značajan film, jer pre svega daje uvid u razvoj jedne filmske industrije, pa tako može postati jedan od priručnika ljubitelja istorije filma, jer svojim sadržajem može sugerisati na značajna filmska ostvarenja i autore ovog perioda nemačke istorije. Takođe, može dati uvid u razvoj kvaliteta filma u tehnološkom i  produkcijskom smislu.

S druge strane, prikazuje moć i uticaj  filma kao oružja propagande na delu u cilju jačanja jedne ideologije (svima su u istorijskom kontekstu poznate posledice iste, tako da podcrtavanje toga nije ni potrebno). Predočava gledaocu na koji način pažljivo odabrani sadržaji, koji u svom određenju mogu biti direktni ili indirektni, prisvajaju mase i utiču na njihovo pridobijanje. Otkrivajući neke od mehanizama manipulacije, film upozorava. Na možda najadekvatnijem primeru u istoriji, predočava  toksičan ishod po jedno društvo podređeno propagandi usmerenoj u pogrešnom smeru.

Ono što je takođe interesantno, jeste to da se kroz filmska ostvarenja tog perioda može sagledati aspekt položaja i uloga žena u ovom sistemu. Razvojem i jačanjem nacizma, te njegovim padom i porazom,  potencirane su i različite uloge žena u filmu. Od požrtvovane supruge koja prati muža dok odlazi u ratne pohode „za više ciljeve države“ (nastanak, jačanje i prve pobede nacista), preko prototipa idealne Nemice (kriterijumi lepote), do žene koja uzima stvar u svoje ruke, napušta kuhinju i spremna je da ima svoju profesiju (ovo se takođe može shvatiti i kao uzročno-posledično promatranje budući da je tokom rata stanovništvo ostalo bez velikog broja muške populacije. U tom smislu, jačanje samosvesti žena je bilo neophodno.)

Kako jedna ideja dobija svoju realizaciju, poprima široke razmere na društvo (u ovom slučaju na svet u celini), doživljava pad i postaje deo nacionalne istorije može se sagledati i kroz prizmu filmske umetnosti. Dokumentarac koji je svakako za preporuku, jer  svojim istorijskim kontekstom opominje, ali svojim sadržajem slavi filmsku umetnost kao takvu i stavlja je u prvi plan ukazujući na visok estetski i produkcioni nivo, te razvoj filma zabeležen u istoriji nemačke filmske umetnosti tog perioda.

Foto: pixabay-geralt