Vihor: Teatarski duh na točkovima

Predstava „Mali princ“ koju je radila za potrebe master rada na FDU u Beogradu Neveni Vukes, glumici i producentkinji pokazala je da se pored glume vrlo uspešno može baviti i ostalim produkcionim segmentima pozorišta. Nakon odbrane master rada, „Mali princ“ je igran na daskama pozorišta „Boško Buha“ pune dve sezone, što je u mladoj glumici stvorilo želju i ideju da uz lično zalaganje i odabran tim ljudi oformi pozorište mimo jedne institucionalizovane kuće. Ova ideja držala ju je i počivala na željama, sve do trenutka kada je realizovana u formi putujućeg teatra „Vihor“, čiji je osnivač i direktorka upravo Nevena Vukes.

Treći rođendan ovog putujućeg pozorišta obeležilo je izvođenje komada „Lutka“ Mira Gavrana koji je, sticajem okolnosti, i zaslužan što danas teatar „Vihor“ nije ostao na nivou ideje mladog entuzijaste, već je dobio svoju realizaciju. Komad „Lutka“ u izvođenju“Teatra Vihor“ pretpremijeru je imao 3. decembra u Bačkoj Topoli, dok je beogradska premijera bila 6. decembra u Zvezdara teatru, kada je obeleženo i tri godine od nastanka ovog putujućeg pozorišta.

„Glumac ako pobegne od pozorišta, kao da je pobegao od svoje kuće.“

Susret sa Mirom Gavranom

Kada je u Zagrebu otišla da pogleda predstavu „Lutka“, čiji je autor jedan od najprevođenijih dramskih pisaca u regionu, Miro Gavran, nije ni slutila da će je na vratima sačekati upravo on, te da će kasniji razgovor sa njim imati značajan uticaj na budući tok nastanka teatra „Vihor“.

Sticajem okolnosti, otišla sam u Zagreb, kako bih pogledala predstavu „Lutka“, i tamo upoznala Mira Gavrana. Kasnije kroz razgovor sa njim, upoznala sam se sa radom njegovog pozorišta „Gavran“, a odmah pošto sam pogledala predstavu, oduševljena tekstom, poželela sam da je radim. Iako u tom trenutku nisam imala ni najmanju ideju kako sve funkcioniše, rekla sam sebi da moje pozorište mora raditi ovu predstavu. Obratila sam mu se rečima da imam svoje pozorište i da želim da igramo njegov komad, iako u datom trenutku nisam imala ništa od navedenog, sem jake želje i potrebe da zaigramo taj tekst. Zapravo, u razgovoru sa njim, izgovarajući sve naglas, ja sam formulisala šta želim. On je to sve kasnije saznao, i bio je radostan što se ideja o „Vihoru“ rodila baš tada. Posmatrajući tu predstavu, shvatila sam da želim da se moje pozorište bavi komadima koji se tiču problema „običnih ljudi“. Da to budu tekstovi čije su rečenice ne zamršene, već složene, koje su jasne i dorečene, govorljive i životne, a njegovi komadi to imaju u sebi, objašnjava Nevena, ističući da je na predlog Gavrana prva predstava koju je njeno pozorište realizovalo bio takođe njegov tekst „Teško je reći zbogom“, kao i da je od strane Gavrana i njegove supruge na tom stvaralačkom putu imala neizmernu podršku.

„Prvi projekat „Teško je reći zbogom“ je rađen po beogradskim parkovima, probe su se odigravale po stanovima… Prvi put smo na scenu izašli dan pred premijeru. To je možda imalo neku svoju čar, ali sam znala da se mora pronaći prostor, koji će biti baza našeg rada. Sada „Vihor“ ima prostor koji se nalazi na Banovom brdu. To je naš pozorišni kutak, koji nam je na raspolaganju uvek. Možda baš on može biti pokazatelj da se stvari odvijaju i razvijaju nekim pozitivnim sledom.“

 

Sama odrednica „putujuće pozorište“ može zazvučati poetično, ali posmatrajući današnje stanje stvari po pitanju dostupnosti kulturno-umetničkih sadržaja, može se reći da je njegova funkcija  sudelovanje u decentralizaciji kulture.

To i jeste bila naša glavna ideja, da se prva igranja predstava zapravo nikada ne odigravaju u Beogradu, već da ona budu uvek rezervisana za druge gradove. „Teško je reći zbogom“ je prvi put igrana u Kragujevcu, „Duet“ u Rumi, evo i treća je prvo izvođenje imala u Bačkoj Topoli. U Beograd se svraća, kao i bilo gde drugde. Ljudima je nepoznata nezavisna scena i imaju predrasude, jer je usko vezuju za alternativu, nešto artificijelno i nešto što je nerazumljivo većinskom delu publike. A zapravo, postoji nepoznavanje toga šta sve nezavisnu scenu može da čini. To je jedna misija koja nas čeka, da je rasvetlimo, obelodanimo i to je nešto što je na duže staze. Mislim da je u tom smislu, to misija ne samo „Vihora“, nego i svih ostalih nezavisnih trupa, da se proširi svest, kao što je to prisutno u bilo kom razvijenijem evropskom gradu, da ljudi dolaze da vide jednu mladu skupinu i šta ona ima da kaže. I da su predstave jednakog kvaliteta kao u bilo kom drugom profesionalnom pozorištu.

Kakva su vaša dosadašnja iskustva kada je reč o igranju predstava u različitim gradovima, s obzirom na to da se sada već možete pohvaliti popriličnim brojem izvođenja? Koliko je značajno da se i ovakav način igranja popularizuje?

Mislim da to najbolje potvrđuje informacija da su u većini gradova, manjih mesta, varošica u Srbiji sale ispunjene i da ljudi vape za predstavama. Ipak, postoji jedan utisak koji je meni lično zastrašujući, a to je da sudbinu pozorišta kreira televizija, što ne bi smelo da se dogodi. S druge strane, mislim da je stvar toga da je potrebno da se što više ljudi osvesti po pitanju postojanja nezavisne scene.

Stvarajući svoje pozorište, dobili ste i slobodu da kreirate njegov repertoar. Kako odabirate tekstove? Da li vas u tome prevashodno vodi glumački nagon koji vuče igri, ili finalna odluka obuhvata i neke druge segmente?

Trudimo se da nađemo tekstove koji neće prikazivati ono što život jeste, nego kakav bi trebalo da bude. Nekada se to može sakriti u najjednostavnijoj priči, ali da poruka bude toliko snažna da neko nakon izlaska sa predstave ode i suoči se sa određenim problemom ili u njoj pronađe ohrabrenje na svom putu. Na prvi pogled, tekstovi su jednostavni i lako razumljivi, ali je stvar onih „učitanih“ dubina u tekstu koje zavise direktno od interpretatora. Na primer, predstava „Teško je reći zbogom“ govori o neverstvu, manipulaciji, nesrećnom braku dvoje mladih ljudi. Iako ga ljudi obično doživljavaju kao komediju, to je zapravo melodramski tekst sa komičnim elementima, ali ljudi prepoznaju svoje rečenice u njemu i poistovećuju se. Kroz ovu predstavu shvatiš da veliki problemi unutar jedne zajednice kakva je brak, proizilaze iz sitnica koje se nagomilavaju i ne rešavaju, već se „guraju pod tepih“, da bi kasnije rezultirale većim problemom. Ovako izgovoreno, može zazvučati kao fraza, ali zapravo o tome treba govoriti i ukazati da je to čest i rešiv problem. S druge strane, predstava „Duet“ se bavi ljudskom sujetom i samoživošću. Iako jeste reč od dve slavne glumice, Sari Bernar i Eleonori Duze, tematika je takva da je možete prepoznati u bilo kojoj drugoj profesiji. Možda je malo atraktivnije tretirati ih kroz glumački svet, ali toga ima u svakom poslu. Predstava govori o tome koje sve sulude ideje mogu nastati iz jednog klasičnog samoljublja, gde se tu čovek duhovno gubi i kako strada.

I predstava „Lutka“ se bavi pitanjem muško-ženskih odnosa, te očekivanjima u ljubavi.

„Lutka“ tretira temu straha od vezivanja u ljubavi, ali na jedan krajnje interesantan način. 40-godišnji muškarac završava dugogodišnju vezu, jer nije želeo da se obavezuje brakom i decom. Prijavljuje se na konkurs na kome biraju klijente kojima će u trajanju od šest meseci podariti Android lutku na korišćenje. Ta lutka bi trebalo da predstavlja „savršenstvo“, koje bi trebalo da ugodi svim željama jednog muškarca. Pojavljuje se lutka Stela i on će je šest meseci imati kraj sebe. Stela će uistinu tokom tog perioda ispunjavati sve njegove želje, koje će mu na kraju doći glave. On tako shvati šta je zaista izgubio, a predstava vodi spoznaji da se u našim željama krije velika samoživost, kao i suočavanje sa činjenicom da su potrebe jedno, a samoživost potpuno drugačiji vidovi motivacija za nastanak naših želja.

Teatar „Vihor“ na trenutnom repertoaru broji tri predstave: „Teško je reći zbogom“ po tekstu Mira Gvarana u režiji Marije Lipkovski (igraju: Ivan Mihailović, Nevena Vukes i Nina Janković / Dragana Dabović), duo dramu „Duet“ po tekstu Otho Eskina u režiji Ane Popović (igraju Nevena Vukes i Milena Živanović) i „Lutku“ Mira Gavrana u kojoj su uloge ostvarili Nevena Vukes i Bojan Dimitrijević.

O svim gostovanjima i aktuelnostima, možete se informisati na njihovom oficijalnom sajtu i putem Instagram stranice ovog putujućeg pozorišta.

Foto: ArtWheel
pixabay-Conmongt