ART

Tamara Aleksić: Šeherezadini svetovi koji uče o ljubavi

Glumica Tamara Aleksić imala je priliku da čarobne svetove „Hiljadu i jedne noći“ oživi kroz saradnju sa maestralnim violinistom Nemanjom Radulovićem i njegovim orkestrom „Double Sensom“. Kompozicija Nikolaja Korsakova u aranžmanu Aleksandra Sedlara, domaćoj publici je prvi put predstavljena u Kolarcu kada je ovaj francusko-balkanski orkestar slavio deceniju postojanja. Ipak, daleki i egzotični Šeherezadini svetovi, kao da su pozivali na kompleksniju interpretaciju, pa su proširenjem koncepta note dobile i naraciju, a koncert prerastao u muzičko-scenski nastup nalik predstavi. Magične note i talenat Nemanje Radulovića otvorili su vrata još jednoj magiji – onoj ispričanoj rečima, za čiji je dramaturški i interpretativni deo zaslužna Tamara. Publika ovogodišnjeg „Boljšoj“ festivala na Mećavniku, imala je priliku da uživa u ovoj sjajnoj muzičko-narativnoj genezi koja, sasvim sigurno, nikoga nije ostavila ranodušnim.

U nastavku teksta, Tamara Aleksić govori o saradnji sa Nemanjom Radulovićem i „Double Sensom“, otkriva kakvo je iskustvo biti jedina glumica na sceni okružena muzičarima, koliko je napora zahtevao rad na tekstu, ali i koliko je ljubavi stalo u svaki napisani red i trenutak stvaralačkog procesa tokom saradnje sa ljudima koji su joj ovo scensko iskustvo učinili nezaboravnim.

Nemanju i tebe spaja dugogodišnje poznanstvo, koje je sada rezultiralo i zajedničkim radom. Kako je došlo do saradnje na „Šeherezadi“, s obzirom na to da je prethodno bila interpetirana  kao koncert, te je govornim segmentima prerasla u muzičko-scenski nastup?

Nemanja i ja smo se upoznali preko moje majke, Tatjane Peternek, koja je svojevremeno snimila emisiju sa njim. Familijarno smo počeli da se družimo i od tada smo veoma bliski. Još kada su počeli da rade „Četiri godišnja doba“, razmišljali smo šta bismo mogli zajedno da radimo, a što bi spojilo njegovu i moju profesiju. Radom na „Šeherezadi“ Nemanja je inicijalno želeo da okupi sve ljude sa kojima voli da radi, pa smo se u ovom projektu našli „Double Sens“, francusko-srpski orkestar, Aleksandar Sale Sedlar, koji je radio aranžman, Nemanja i ja. Tekst koji ja govorim, zapravo nisu stihovi niti delovi knjige, već je to tekst napisan za potrebe ovog projekta. Praveći koncept nastupa došli smo na ideju da ubacimo govorne segmente između stavova, koji bi publici približili priču o Šeherezadi, pored dobro poznatih priča kao što su „Sinbad Moreplovac“, „Aladin i čarobna lampa“… Priče iz „Hiljadu i jedne noći“ su opštepoznate, ali o samoj Šeherezadi nije dovoljno toga ispričano. Zbog toga smo rešili da napišem tekst kojim će biti ispričana priča o njoj i caru Šahrijahu, istovremeno, da ti govorni segmenti budu uvod i u priču koju će oni potom odsvirati. Tako, prvi stav je o „Sinbadu Moreplovcu“, drugi „Princ u Kalendru“, treći „Priča o mladoj princezi i mladom princu“ i poslednji „Slavlje Bagdada“.

Sama dramaturška struktura je vrlo interesantna. Koliko je bilo izazovno raditi na tekstu, budući da to nije tvoja primarna profesija? Da li si se tokom pisanja referisala na pojedine delove knjige i literaturu, kako je uopšte tekao proces pripreme teksta?

Pročitala sam još jedanput sve priče i dosta sam istraživala istorijsku pozadinu svega: ko su bili Šeherezada i Šahrijah, šta je sve bila inspiracija, koje sve zemlje, države…Ipak, primarno sam pokušala, nadam se da sam je u tome i uspela, da prenesem poetičnost jezika. U smislu da i dalje ostane bajkovita struktura, da nije puko prepričavanje i 2018. godina, već da tekst poseduje određene arhaizme. Našla sam i jedan deo koji se retko spominje, a koji se odnosi na cara Šahrijaha. Reč je o viziji o jednoj ženi koju je car imao pre nego što je upoznao Šeherezadu. Zapravo, on i njegov brat razočarani u žene odlučili su ne da im naude, već da napuste kraljevstvo i krenuli su na putovanje. Tu su videli stvorenje ženskog naličja koje je spomenulo i viziju o jednoj ženi koja može sve promeniti. To je referenca na Šeherezadu, koju će car kasnije upoznati. Tako da smo i tu pesmu, između ostalog, ubacili između dva stava kao bliže odredište nje, ali smo se fokusirali da kroz celu priču glavni aduti i glavne tematike budu spoznaja sebe, sreća, vera u druge i saznanje da tek kada „spustiš gard“, možeš da upoznaš pravu ljubav – prema sunarodnicima, prema ženi i muškarcu svog života, prema životu uopšte.

Bavljenje ovakvom tematikom, koja u fokusu ima ne samo „Hiljadu i jednu noć“, već i širi kontekst je dosta zahtevno. Koliko je bilo teško uklopiti naraciju sa svim stečenim saznanjima, imajući u vidu da su ovde muzika i naracija u uzajamnom odnosu, da se prožimaju i dopunjuju?

Zaljubljenik sam u literaturu samu po sebi, a i fakultet me je navodio da pročitam što više različitih stvari i da unutar toga izgradim svoj ukus, a ne budem otuđena od nekih stvari koje su drugačije. Ali mislim da priče sa toliko različitih tematika mogu jednostavno da uvuku čoveka u proces, pa možemo da kažemo da me je „udario grom pisanja“ (smeh). Bavila sam se time i dosta konsultovala sa Nemanjom, ali mislim da je glavna stvar bila u saznanju da radiš ono što voliš i sa ljudima koje voliš. Koncept je takav da smo svi upućeni jedni na druge. Simpatično je bilo to što pola orkestra čine Francuzi, koji kada sam prvi put izgovarala tekst na srpskom jeziku nisu imali pojma šta ja zapravo govorim, ali su mi rekli da načinom na koji sam govorila i prenosila emociju su mogli da iskonstruišu neku priču. Tako da oni su reagovali na mene,  ja na njih i uzajamno se uvlačili u taj magični svet.

Nemanja i ja smo se dogovorili, bez znanja ostatka orkestra, da prevedemo tekst i na engleski jezik. To sam uradila uz pomoć Nemanje ljubinkovića, jednog od violinista, koji mi je pomogao da liričnost teksta prenesem i na prevod. Izrazi njihovih lica kada su čuli prvi put tekst i taj osećaj zajedništva su bili prava čarolija.


Kada govorimo o interpretaciji teksta, kao primarni oblik kazivanja koristiš pripovedanje, što nije uobičajena pojava za naše pozorište (ukoliko ne govorimo o dečjim predstavama ili napravimo neki osvrt na Brehta). Ali, ni to interpretiranje se ne može protumačiti kao puka naracija, jer je nemoguće ne uočiti vrlo lepe i blage prelaze iz naracije u lik Šeherezade i obrnuto. Da li ste ovakvim načinom interpretacije želeli da još više produbite priču i koliko je tebi bilo interesantno da igraš na ovakav način?

Zanimljivo mi je, jer sam imala tu sreću i ambiciju da u proteklih par godina, koliko se bavim ovim poslom, eksperimentišem sa različitim formama, bilo da je reč o sinhronizaciji, radio-drami, javnom čitanju ili predstavama koje su politički angažovane i koje imaju tu brehtovsku podlogu. U tom trenutku mi nije bilo toliko strašno, ali ne samo zbog mojih ličnih iskustava, već zbog ljudi sa kojima sam radila. Zadatak je postao „više od zadatka“ – ispričati neku priču, pa u tom trenutku forma sama po sebi nije bila bitna. Osećaš veliku odgovornost prema ljudima sa kojima radiš i koje si u toku samog procesa rada jako zavoleo. Znam da sam se tresla pre početka nastupa, a nisam neko ko je sklon da ima tu vrstu treme od koje se treseš. Trenutak kada sam ustala i napravila korak ka sceni je doneo vrstu sigurnosti, jer nas je sve vodila ljubav i kolektivno smo uživali na sceni. Drago mi je da sam napravila takvu dramaturški strukturu koja je omogućila da ni u jednom trenutku nije potpuno jasno da li ja igram Šeherezadu ili naratora. Samim tim, omogućeno je bezbroj „učitavanja“ kod publike.

 

Koliko je za tebe bilo značajno iskustvo da scenu, umesto sa kolegama glumcima, deliš sa muzičarima?

Na samom početku dosta čudno. Nekako smo od malih nogu naučeni da gajimo strahopoštovanje prema klasičnoj muzici, a zapravo, što više poznajem Nemanju i ljude koji su klasični muzičari mi to postaje neprihvatljivo. Jako mi je žao što nemam toliku vrstu klasičnog muzičkog obrazovanja, da poznajem sva dela koja su magična, ali to je posledica toga što se klasična muzika ne promoviše dovoljno i postoji predrasuda da moraš biti potpuno upućen i egzaktno znati sve o onome što slušaš. Mislim da za takvo stanje stvari nisu krivi sami klasični muzičari, već da je sve stvar stereotipa koji nam je izgrađen još od osnovne škole na časovima muzičkog, da si nedostojan toga. S druge strane, zbog velike količine ljubavi koju generalno gajim prema muzici, imam veliko strahopoštovanje prema svakom vidu muzičkog stvaralaštva. Ja mogu da uživam u njemu, ali biti učesnik jednog takvog procesa mi daje veću vrstu odgovornosti. Ja sam od Nemanje dosta toga naučila, jer ono šta on radi na sceni, ja mogu primeniti i u svojoj profesiji. Ti osetiš jednu čistu emociju koju ti čovek prenosi. Nezavisno od toga da li je to tuga, spokoj ili mir, ti vidiš nekoga ko bez suvišnih objašnjenja publici pruža ono što oni nisu ni mogli da sanjaju da može dopreti do njih. 

Nemanja Radulović pripada onoj vrsti umetnika koji sasvim zasluženo dobiju epitet vanvremenskih, jer pleni ne samo besprekornim talentom, već celokupnom pojavom i ličnošću koju poseduje. Imala si priliku da ga posmatraš iz publike, kao i da deliš scenu sa njim. Šta bi izdvojila kao njegov najveći umetnički talenat ili utisak o njemu?

O Nemanjinim vrlinama, kao umetniku i čoveku, bih mogla u nedogled da pričam. Ali, ako bih pokušala da sve sumiram u jednoj rečenici, mogla bih da kažem da je njegova umetnost tako čudesna, jer je dobar čovek. To šta je on i ko je on se transparentno oslikava i na sceni i zato je njegova umetnost tako čudesna. 

 

 

Foto:
Dimić Ž.
pexels-Wendy van Zyl

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *