ART

Kusturica: Scena kao mesto egzistencijalnih tema

Emir Kusturica, reditelj, scenarista, producent, kompozitor i osnivač umetničkih festivala na Mećavniku, u okviru trećeg Jesenjeg pozorišnog festivala održao je radionicu na temu sličnosti/razlika između pozorišne i filmske umetnosti.
Ovo je ujedno bila i osnovna tematska odrednica ovogodišnjeg festivala čiji je slogan „Pozorišni Kustendorf“, pa je revijalni program selektora Milana Neškovića obuhvatao dve pozorišne predstave koje su kao inspiraciju i polaznu tačku imale filmsku umetnost.
U predstavi „Crna kutija“ Beogradskog dramskog pozorišta scenario je adaptiran za pozorište na osnovu filma italijanskog reditelja Paola Đenovezea „Potpuni stranci“, koji je doživeo veliki svetski uspeh. Ovakav način rada pokazao je kako se u tekstualnom i interpretativnom smislu jedna tema problematizuje na filmu i u pozorištu.
Predstava „Kad bi Sombor bio Holivud“ reditelja Kokana Mladenovića u izvođenju Narodnog pozorišta u Somboru, tematski i interpretacijski takođe je usko povezana sa filmom. Tematski, predstavlja omaž životu i radu Ernesta Bošnjaka, sineaste koji je početkom 20. veka doneo prvi kino-projektor u Sombor, gde je osnovao i prvi bioskop, te koji je ceo svoj život posvetio radu na filmu. Najveći utisak predstave ogleda se u načinu intrepretacije koja je, u skladu sa temom, gotovo postala pozorišna reprodukcija nemog filma. Uz klavirsku pratnju, glumci su služeći se mimikom i gestikom, „jezik“ nemog filma modifikovali u „jezik“ pozorišta, proširujući njegovu dvodimenzionalnost u realni trenutak i živi kontakt.

Iako je najveće rediteljsko priznanje dostigao baveći se filmom, Kusturica, između ostalog, iza sebe ima režiju opere „Vreme Cigana“, koja je svojevremeno dostigla popularnost i bila igrana širom sveta.

Ja nemam veliko iskustvo u režiranju predstava. Imam jedno koja me veže za operu, pre bih rekao mjuzikl, u kome postoje svi elementi koji su podeljeni između ta dva medija.

Ono što svakako povezuje oba medija, dajući im iluzornost jeste scena. Osvrćući se na predstavu „Kad bi Sombor bio Holivud“ i njeno scenografsko rešenje, Kusturica je objasnio značaj vizuelnog efekta na sceni.

Videli smo kako jedno dubinsko rešenje scene obnavlja jedno staro iskustvo iz knjige Nikole Hartmana u kome on govori o planovima, gde upotrebljava engleske izraze: foreground, middleground i background , i to se u školama režije i uči. Stručno režiranje masovnih scena, kasnije upotrebljavano za film, potiče upravo iz opere i izvođača koji predvodi desetoro ili stotine. Upravo se ti planovi ostvaruju kroz smisao i radijaciju koja nastaje igrom i kontaktima koji se dešavaju na sceni. Predstava „Kad bi Sombor bio Holivud“ je bila karakteristična upravo za filozofsku ideju da mi najčešće vidimo ono što je u prvom planu, a podrazumevamo ono što je iza toga. Naša podsvest zapravo prikuplja podatke koje svest pošalje nazad na onaj deo mozga koji nas drži u ravnoteži, jer ljudi često misle da je taj optički deo, ili ono što vidimo i zaključujemo logički, zapravo sve. Hartman i ova predstava su zato zanimljivi jer ona, da bi se postigao filmski efekat, deli scenu po dubini i sužava je po perspektivi. Dakle, kada uzmemo u obzir jedno klasično dramsko delo, ono bi sve to što je bilo u drugom, trećem, četvrtom ili petom planu zapravo podrazumevalo, i oni su sinoć ponekad zatvarali taj prostor i time praktično narušavali savremenost ili modernost koja u pozorištu, kao i u arhitekturi, bukvalnim rešenjem ili anegdotskim pristupom scenskom rešenju uvodi temu savremenosti i utoliko smanjivanje razlike između jednog i drugog medija. Istorijski, snimljeno pozorište je bio prvi film. Dakle kutija. Uopšte, film se razvijao iz dve vrste – jedna je Melijesova (Žorž Melijes) „Fantazmagorija“, druga Renoarov (Žan Renoar) „Ulazak voza u stanicu“. Danas te dve vrste mislim da niko ne uzima u obzir, niti se vode kao neka dramatična razlika, a moje iskustvo govori da je scena mnogo opasnija. – objasnio je napominjujući da od međusobne interakcije aktera na sceni i u prostoru zavisi i jačina dekodiranja kod publike, te da u tome leži sličnost svih scenskih umetnosti.

Sumirajći utiske o dekodiranju umetničkih sadržaja, odnosno percepcije kod publike, Kusturica je kao veliku prednost pozorišta naspram filma i televizije istakao živi kontakt. Objašnjavajući mentalne radnje koje su u tom procesu pokrenute, osvrnuo se na rekonstrukciju.

Mislim da je u modernom pozorištu taj protokol, odnosno rekonstruisanje događaja, dobar, jer dovodi u vezu glumce sa publikom. Publika reaguje na impulse koji imaju logičku, odnosno vezu koju uspostavi reditelj. Što je ta logička veza manje vidljiva, a prisutna je, više se oseti i ima jači efekat. Mislim da bi danas bilo zanimljivo uzeti neku Milijesovu „Fantazmagoriju“ i preneti je na pozorišnu scenu.

 

„Na sceni je uvek najbolje kada se uvede stereotip, pa se onda razbije.“

 

Osvrćući se na način interpretacije i celokupnu  inscenaciju predstave „Kad bi Sombor bio Holivud“, Kusturica je istakao značaj plesa kao jednog od iskonskih vidova umetnosti, odnosno neverbalnog načina umetničke ekspresije. U savremenom pozorištu gotovo da i ne postoji jasno određena žanrovska podela, već predstava u svom postojanju kombinuje nekoliko žanrova, praveći svojevrsnu hibridizaciju.

Velika je dilema šta je prvo umetničko delo. Da li je to čovek koji je utisnuo svoje prste u pećini,  teorija o borbi bikova, ili  još jedna na koju sam mislio dok sam posmatrao predstavu Somborskog pozorišta, a to je ples. Ples, kao možda čak i prvi izraz u kome se objedinjuje prostor i čovek koji deluje u njemu. Zašto smo mi impresionirani ovom predstavom? Zato što ona ima upravo te elemente rudimentalnosti ili nečeg prvog, u igri i saigri koja je uglavnom koreografisana i koja ima mnogo filmskih motiva. Stvaranje ritmike je uvek teško, jer na realističnoj sceni ona nema svoju dubinu. To je novo iskustvo, koje nema svoju teoriju. To su nove forme koje nastaju spontano. Kada sam ja studirao,  sve je obično bilo praćeno ozbiljnim teorijama u okviru kojih je bila jasna žanrovska podela. Mi možemo da kažemo da je jučerašnja predstava bila zbir od bulevarskih tradicija preko najozbiljnijih rekonstrukcija Felinija do nečega što bismo mogli da okarakterisemo i kao tradicija narodne igre. Mislim da je najinteresantnija tačka koja je juče postignuta ideja o plesu. Ples je primarna čovekova reakcija na prostor, savladavanje onoga što reditelj svakoga puta mora da uradi. Upravo je savladavanje prostora jedna od najvažnijih karakteristika, jer ukoliko ne savladate prostor, to može da se svede samo na govornu radnju, a to onda nije režija, već glumac koji radi sam.

 

„Mislim da je melodrama najznačajniji žanr. Ali ne ona melodrama koja se shvata ozbiljno, već ona u kojoj se traže duhoviti i oprečni momenti od težine kroz koju ona vodi čoveka. Mislim da se taj žanr suštinski najviše tiče ljudi.“

 

Osvrćući se na problematiku današnjih umetičkih sadržaja koji se obrađuju putem različitih vidova umetnosti, Kusturica je sugerisao na činjenicu da se identifikacija najpre i najvsvrsishodnije ostvaruje kada je njeno polazište ukorenjeno u egzistencijalnim temama. Egzistencija tako, vodi univerzalnosti.

U televizijskoj seriji se identifikacija stvara na osnovu zapleta. U pozorištu to može biti više veština, ne samo teksta nego i onoga koji govori, a u modernom filmu to je potpuno izgubljeno, jer je moderni film poklopljen silom holivudskih gluposti. Holivud je napravio transfer u neku višu sferu, gde ljudi lete s rogovima ili opet ideološki deluju, u kojima su superheroji koji nemaju nijednu manu. Ima dosta dobrih filmova koji izmiču pogledu publike. Sada je srećna okolnost što možemo očekivati da film budućnosti kroz Netflix uđe u svačiju kuću, ali ne možemo očekivati da Netflix traži pametne filmove. Osvrnimo se na Holivud koji je 30-ih, 40-ih i 60-ih stvarao velika umetnička dela, da bi danas završio u verovanju da je tržište sve. U takvoj situaciji, pozorište ima veliku slobodu da sa malo para napravi veliku katarzu. Film zavisi od ideologije koje danas nema. Današnji srpski film najviše trpi zbog toga, jer se jednostavno ne bavi egzistencijom. Svi žele da postignu uspeh na Zapadu i onda se dešava da pobegnu od teme u svom dvorištu, odnosno onoga što čini stvarno dramu.

Upravo nedostatak bavljenja egzistencijalnim temama, vidi kao najveći problem danas, ne samo filma i pozorišta, već i ostalih vidova umetnosti.

Mi nismo fokusirani, niti smo balansirani dobro na vlastite egzistencijalne teme. Imitiramo obrasce koje nam nameće Zapad, ali ne onaj Zapad koji vredi i koji istražuje, nego onaj koji se bori da zadovolji zakone tržišta. Mislim da ispod tog tržišta postoji more dobrih tema i pameti koja bi trebalo da to proizvodi, ali od školskog do političkog sistema imamo jedno stanje gde je oslabljen taj mehanizam i sve se svodi na ponudu i potražnju. Do univerzalnosti se dolazi od pojedinačnog, kao što su u predstavi „Kad bi Sombor bio Holivud“ krenuli od jedne lokalne priče, koja je onda dobila svoju univerzalnost.

 

Foto:
Dimić Ž.
Rasta International-Jesenji pozorišni festival/plakat
Rasta International-Jesenji pozorišni festival
Rasta International-Jesenji pozorišni festival
Rasta International-Jesenji pozorišni festival

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *