ART

Bikini Moon: Preplitanje fikcije i stvarnosti u cilju manipulacije gledalaca

Milčo Mančevski (Milcho Manchevski) na ovogodišnjem FEST-u, predstavio je ostvarenje „Bikini Moon“, koje je, iako u svom određenju igrani film, dosta specifično. Možda bi najadekvatniji opis žanra i stila igranja bilo –  fikcija koja se interpretira kao dokumentarni sadržaj, koji u jednom segmentu ima izraženu simboliku i elemente naučne fantastike.

Ovako predstavljen sadržaj, koji je u svom krajnjem cilju društveno angažovan (obuhvata sociološke aspekte savremenog društva, odnos države prema pojedincu koji je bio ratni heroj a sada se nalazi na samom dnu, bez podmirenih elementarnih potreba za život) pre svega jako je interesantan za gledanje.

Na samom početku u svesti gledalaca je jasno saznanje da posmatra igrani sadržaj, ali tokom trajanja filma ono se polako gubi i potepeno se stiče utisak da zapravo posmatrate pravi dokumentarac. Jedan od razloga za to krije se u samom načinu snimanja, jer se celokupan film može sagledati kao „dokumentarac o stvaranju drugog dokumentarca“, a najveće zasluge za to mogu pripasti glumcima, predvođeni sjajnom Kondoli Rašad (Condola Rashad) koja tumači naslovnu ulogu.  Rašadova je u svojoj glumačkoj ekspresiji dostigla izvanredan stepen prirodnosti, što je jedan od osnovnih preduslova uspeha ovako tretiranog igranog filma. Način na koji interpretira lik Bikini je nešto što vas kao gledaoca potpuno obuzme, dok sjajna režija i ideja koja stoji iza filma neprestano održavaju pažnju, praveći dinamiku u percipiranju toga šta je fikcija, a šta stvarnost  i gde se ta granica briše.

 Probe za svaki igrani film sa ekipom radim oko tri nedelje. Ovde smo sve završili za nedelju dana, jer je glumačka ekipa zaista bila fenomenalna. Na samom snimanju sam se često odmarao, jer između dublova nije bilo potrebe da se previše radi   – objasnio je Mančevski na razgovoru sa publikom nakon projekcije filma u Domu omladine.

Antonimnost fikcije i stvarnosti, igranog i dokumentarnog , sadržana je u samom nazivu filma „Bikini Moon“ i u njegovom podnaslovu „Dokumentarac o bajkama“, što je možda najbolja uvertira u  rediteljsku zamisao i težnje Mančevskog, a to je da filmom svesno vrši manipulaciju, da intrigira i stimuliše gledaoca:

Čini mi se da smo poslednjih 10-ak godina preplavljeni dokumentarnim sadržajima, a opet, na neki način vidimo manje istine. Tu su i rijaliti programi. Čini mi se da je taj „deal“ između proze, fikcije, dokumentarca i navodne istine u zadnje vreme sve glasniji i zato me sve više interesuje. Igranje sa dokumentarcem kao žanrom je mogućnost za pravu igru. Za prevaru. A kada nema igre, nema ni prevare i umetnost je suva i lomljiva. 

U ovoj isceniranoj realnosti Mančevski pažljivo vodi gledaoca kroz jednu, naizgled realnu priču. Grupa mladih autora pravi dokumentarni film o Bikini, bivšoj pripadnici specijalnih jedinica u Iraku, koja se nakon nervnog sloma vraća u Ameriku, gde ostaje bez krova nad glavom, posla i deteta. Borba drugih ljudi (ujedno i autora dokumentarca) da joj pomognu i borba Bikini sa vlastitim demonima postaju centralna tema ovog filma. I sve bi to, zaista, na nivou percepcije moglo da vas kupi kao jedan krajnje potresan dokumentarac, dok vas Mančevski majstorski pri samom kraju  „ne opomene“ da je reč o pukoj fikciji, pažljivo odabranim efektom. Džinovska bogomoljka, koja se pojavljuje kao jedan od „lajfmotiva“ u životu glavne junakinje u jednoj sceni poprima razmere naučne fantastike.

Da je proces rada na filmu uvek položan promenama, te da se pojedini delovi  iskristalizuju u toku samog rada, dokaz je i uloga protagonistkinje, koja je, kako je Mančevski objasnio, prvobitno pisana za protagonistu. Žena je došla u obzir onog trenutka kada se Kondola Rašad među 150 kandidata pokazala kao najbolja. Kao predvodnica glumačke ekipe, pred kojom nije bio nimalo lak zadatak, u radu sa rediteljem stvorili su priču koja ostavlja utisak na publiku. Ljubitelje filma osvaja narativom, a filmske stvaraoce i poznavaoce ovog medija formom kojom je taj narativ prikazan.

Na početku je uvek formalna ideja, kako možemo da istražujemo i da se zabavljamo sa formatom. I to može da bude „razbijena“ naracija kao u „Prašini“, privid tri jednostave priče koje se sklapaju u neki lažni krug kao u filmu „Pred kišu“ ili ovde, dokumentarac u kome se desi nešto što je nemoguće da se desi. To je bio početak zamisli. Onda su došli likovi, pa priča. Lik je prošao kroz puno permutacija.   –  sugeriše Mančevski.

Praveći osvrt na sam naziv filma, kao i na džinovsku bogomoljku, koji nedvosmisleno ukazuju na kontradiktornost kao jedno od osnovnih određenja ovog filma, Mančevski objašnjava:

Obe stvari su nastale u procesu pisanja. Na početku je bio zmaj, ali mi se činilo da je to preočigledno. Mislim da je bogomoljka veće iznenađenje, a s druge strane ima više simbolike, ukoliko čovek sedne i ispita kako je bogomoljka tretirana u različitim kulturama. I vizuelno mi je bila interesantna. U filmu bogomoljka nije CGI već je prava velika maketa. Od samog početka znao sam da će ime lika biti i naslov filma koji će nagovestiti suprotno od osećanja koje čovek dobije kada pogleda ovaj film. Bikini, pa čak i Bikini Moon aludira na nešto što je veselo, a film i nije baš tako veseo.

I zaista, film nije “baš tako veseo”. Životna priča i položaj Bikini Moon vas kao gledaoca dotaknu, bez obzira na to što ovo ostvarenje možete  posmatrati kao odlično izrežiran igrani film, jedan „Dokumentarac o bajkama”. Bikini je u ovom slučaju fiktivan lik, ali ukoliko izađete na ulicu i malo osvrnete oko sebe, shvatićete da Bikini i nije tako imaginarna. Bajka ili reprodukcija stvarnosti. Odlučite sami.

Foto: Dimić Ž.
Autor: Jovanović M.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *