ART

Maja Novaković: Cikličnost života kroz prizmu pejzaža iz detinjstva

Na ovogodišnjem, trinaestom po redu filmskom i muzičkom festivalu Kustendorf, svojim prvim filmom „A sad se spušta veče“ u takmičarskoj selekciji predstavila se autorka Maja Novaković.

Narativom koji spaja osvrt na tradiciju i sećanja autorke, snažnom vizuelnom ekspresijom koja oslikava kadrove netaknute prirode ruralnih predela i života dve starice, autorka je kroz upečatljiv vizuelni prikaz tokom 28 minuta dokumentarnog filma ilustrovala priču o cikličnosti koja se reflektuje na Prirodu i ljude kao deo njenog sistema. Ovo je film koji komunicira ne samo u okvirima lokalnog kulturnog nasleđa, jer celokupnim sadržajem nadilazi regionalno-kulturološki kontekst i značenjski preispitivanjem životnog ciklusa dobija na univerzalnosti.

Autorka filma, Maja Novaković u nastavku govori o procesu rada na njenom prvom filmu u kojem  lične uspomene i emocije koje je vežu za rodno mesto objedinjuje sa znanjima i asocijacijama koje su u njoj probudila pojedina dela u oblastima književnosti i slikarstva realizma. Kao rediteljka i scenaristkinja, Maja je želela da ispriča intimnu priču kroz krajolike svog detinjstva, uzmajući obrise lokalne tradicije, istovremeno utapajući u nju univerzalne teme prolaznosti koje je od zaborava sačuvala „uramljivanjem“ svojevrsnih slika na filmsku traku.

Direktorka fotografije je Jasna Prolić, montažerka Marija Kovačina, a protagonistkinje filma „A sad se spušta veče“ su Vinka i Obrenija Radić.

Plan i inspiracija za film jeste moje detinjstvo. Oslanjala sam se na vizualizaciju slika koje pamtim iz svog detinjstva i koje sam želela da sačuvam od zaborava. Kako su se te slike gradile? Uticala je dosta istorija umetnosti. Shvatila da želim da spojim ono što sam ja, moje mentalne slike i da ih povežem sa istorijom umetnosti, a kad kažem istorijom umetnosti uvek se pozivam na realizam u slikarstvu i književnosti. U filmu namerno rekreiram jednu sliku Gistava Kurbea „Prosejavanje pšenice“, jer kada sam došla na studije istorije umetnosti i kada sam videla tu sliku u meni je probudila nostalgiju i podsetila me je na moje selo i moje ljude. Isto tako, kada je reč o realizmu u književnosti tu je Janko Veselinovic i „Slike iz seoskog života“ koje su mi bile jedna vrsta ohrabrenja kako da ispričam u pola sata priču bez ikakve radnje, a da se oseti atmosfera, život i da bez reči, zapravo, izgradim priču. Znala sam da će slike pričati umesto reči, zbog toga je izražena estetizacija, a opet se vraćam na slikarstvo, žanr scene u realizmu, jer je glavni motiv realista bio da prikažu život malog, običnog, često potcenjivanog čoveka i da ga stave na veliko platno. Setila sam se i kako su Gistava Kurbea osuđivali da uvodi „estetiku ružnog“ i zbog toga u mojim kadrovima postoji, ne ružno, već istina. Ne skrivam prljave noge, ne skrivam stvari koje  svi činimo, samo ih ne prikazujemo. One nisu ružne, one su deo nas, naše svakodnevnice i upravo to sam želela da uklopim i promislim tako da svaki kadar bude statičan , jer sam želela da „uramim“ te žanr scene. – sugeriše govoreći o samoj estetizaciji i narativnoj strukturi filma.

Kada je reč o koloritu, takođe sam filmu prilazila kao jednoj velikoj slici, gde je u početku zelena faza, sredina je siva, kada je nevreme i na kraju narandžasta, kao zasićenje i zrelost, a opet to možemo da provučemo kroz sazrevanje, motive mrtve prirode koji ukazuju na prolaznost, tj devizu „Memento mori“, odnosno „Setite se smrti“, setite se života.

S obzirom na to da kroz značenjski okvir filma provlačite univerzalne teme poput cikličnosti života, koliko je bilo zahtevno u sadržajnom smislu sve uklopiti u jedan kratki film?

Na početku sam imala sve spremno – crteže, skice, knjigu snimanja, jer je ovo moj prvi film i želela sam da sve bude u potpunosti promišljeno. Ceo proces je trajao tri godine, a snimanje desetak dana. Trudila sam se da svaki kadar koji je u filmu ima svoje zašto i zato. Da ima svoju poentu i priču zbog čega je tu. Bilo je zahtevno i tokom tri godine to je dosta okupiralo moju pažnju, ali je predstavljalo i veliko zadovoljstvo. Sve sam radila iz emocije i potrebe da tu svoju zamisao „izbacim“ iz sebe.

Koliko je isceljujuć bio taj proces i sam povratak Prirodi? Poslednjih godina globalno sve više osećamo posledice čovekovog odvajanja od Prirode.

Odrasla sam u prirodi. Iza moje kuće nalazila se šuma koju sam svakodnevno posećivala i gde sam odlazila nakon škole sa knjigom u rukama. Ovo su lične stvari, ali su isto tako vezane i za film, jer sam odrasla uz pejzaže koje vidimo u njemu. Prvi kadar je sniman u potoku u kome sam pre 10-15 godina brala maline. I na taj način sam ga izgradila. Vrlo mi je ličan, zato što je sniman na mestu gde sam odrasla, a sam taj odnos čoveka i Prirode je za mene neophodan, to mi je duševna hrana.

Postoji još jedan jako zanimljiv segment u filmu koji ukazuje i na povratak tradiciji, odnosno ilustruje nam sliku kulturnog nasleđa i jednog rituala kojim se uklanja/ odlaže nevreme.

Da, to je bajalica protiv nevremena. Na istoriji sam umetnosti, ali sam na seminaru za muzeologiju i heritologiju i tokom studija mi je, zbog svoje propadljivosti, uvek bila zanimljiva nematerijalna kulturna baština. Želela sam da sačuvam nešto što je vezano za to podneblje. Što je identitet tog mesta, koje će uskoro nestati. Moja majka mi je ispričala da je postojao taj ritual, koji više nije u upotrebi, a koji je podrazumevao venčanicu. Sama venčanica, kao simbol čistote je u ovom slučaju kao oblak koji se bori protiv olovnog neba, pa mi je bio zanimljiv kontrast između bake kao starosti i mladosti, nevinosti i čistote koje se ogledaju u toj venčanici. Isto tako, primetna je i upotreba pepela koji baka baca „oblaku u oči“ kako bi oslepeo. Inače, bake šta upotrebljavaju, a ja to nisam snimila u filmu, jeste upotreba sekire i kose kojima unakrst cepaju oblake kako bi poderale nebo. Ali nisam to snimila, jer sam želela da kadar snimim iz donjeg rakusa, kako bi baka izgledala monumentalno i snažno u toj borbi s nevremenom.

 

„Starija baka koja se pojavljuje u filmu je preminula prošle godine i u toj kući danas više niko ne živi. Kada sam snimala to je bio film, a sada je već postao arhiv. Drago mi je da sam uspela da sačuvam od zaborava to, pa makar i u poslednjem trenutku.“

 

Imali ste priliku da film do sada prikažete u različitim kulturološkim sredinama. Da li su reakcije publike ispunile vaša očekivanja?

Film je do sada prikazan u Torontu, Švajcarskoj, Rejkjaviku, Grčkoj, Francuskoj, Iranu, evo Srbiji i publika uvek slično reaguje. Zapravo, tek sam posle takvih reakcija shvatila da u filmu postoji univerzalni jezik, da među svim tim zemljama postoji karika koja nas povezuje. Reakcije su do sada uvek bile prelepe i ja sam posle projekcija uvek pod nabojem izmešanih emocija.

Kustendorf je jedan od najznačajnijih internacionalnih festivala u zemlji i regionu koji promoviše autorski film. Koliko je za vas značajno što se film našao u takmičarskoj selekciji?

Da, ovo je moj prvi film i prvi Kustendorf. Još uvek sve dopire do mene. Svesna sam koliko je ovo značajno, pogotovo što nisam iz ove struke, iz sveta filma. Ohrabljujuće je kada uložiš svoj trud, slobodno vreme i na kraju se ispostavi da je utisak pozitivan, da ljudi prepoznaju, što mi apsolutno daje još veću snagu, energiju i samopouzdanje. Gostovanje i takmičenje na pomenutim festivalima, pomogli su mi da se lakše nosim s tremom, da koračam hrabrije. Rad na filmu mi je mnogo pomogao, jer sam istovremeno radila na strahovima, a publika je nešto što stvaraš i nema lepšeg saznanja od onog da si svojim delom u drugome probudio emocije. To je najveći uspeh.

Ovo je vaš prvi film, ali verujem ne i poslednji. Da li već radite na nečemu novom i da li ćete se zadržati u žanru dokumentaristike?

Da, radim već na novom filmu koji će biti dokumentarno-igrani. Glavna inspiracija je jedna Čehovljeva pripovetka, tako da se u meni rađaju već neke nove slike.

 

Foto: Željka Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *