ART

Bojana Vunturišević: Muzika koja prkosi daljinama

Bojana Vunturišević solo albumom „Daljine“ pobrala je pozitivne kritike, kako stručne, tako i šire publike. Vodeći se ličnim kriterijumima i unutrašnjim osećajem da istraje u svojoj zamisli, predstavila je album koji je osvojio region. Igrajući se stilovima i tekstovima, Bojana je publici ponudila kartu za muzičko putovanje koje poziva da se s vetrom u kosi upustimo u avanturu i plavetnilo, izmaštamo situacije ili osvetlimo sećanja kroz kutke noćnog programa, zapitamo se o svrsishodnosti opšteg konzumerizma savremenog društva, te shvatimo da daljine mogu biti blizine, ukoliko se prepustimo osećajima i mislima.

U nastavku teksta Bojana govori o stvaralačkom procesu na pomenutom albumu, interakciji sa publikom, ličnim motivima, istrajnosti, te svim izazovima koje sa sobom nosi bavljenje muzikom u njenim različitim segmentima.


Kada se čovek nađe na prekretnici, a u tvom slučaju to je bio prelazak u solo vode, sa kojim se izazovima i strahovima suočava? Prirodno stanje stvari jeste da čovek oseća ako ne strah, onda barem određenu dozu uzbuđenja od svega novoga. U tom smislu, kako je izgledao tvoj prelazak u solo vode?

Iako me ljudi sada doživljavaju kao solo izvođača, moram da naglasim da danas sarađujem sa više ljudi, nego dok sam bila u kolektivu „Svi na pod“. Tu je Bambi, koji je bio gitarista u grupi, Džemal saksofonista…Zagovornik sam ideje da bi svi umetnički fakulteti trebalo da budu na jednom mestu, ali pošto se taj projekat iz sedamdeset i neke prošlog veka nije obistinio, imala sam ideju da okupim ljude i na neki način tu zamisao sprovedem u delo. Tako nas sada ima mnogo, između ostalih tu su: Ivan Stojiljković (reditelj), Minja Bogavac (dramaturškinja), Staša Stanković (koreografkinja)…Iskustvo me je naučio da svaka nova situacija koja nosi i određen rizik može da donese nešto dobro. Nova iskustva, saznanja, nešto potpuno sveže. U grupi „Svi na pod“ nas je bilo šestoro i svi smo bili potpuno različiti i gajili afinitete prema različitim muzičkim pravcima/žanrovima. Ja sam bila glavni autor, a pokušavala sam da ispoštujem svačiji muzički ukus. Tako onda navučem kapu od basiste, jaknu od gitariste, majicu od bubnjara, cipele od flautiste i nađem se u odelu u kojem se ne osećam prijatno. Iako se raspad nije desio mojom željom, bio je nešto šta sam proživela emotivno, ali na kraju mislim da je dobro što se sve tako desilo.  

Na tekstovima pesmama dosta sarađujes sa piscima, književnicima. Na albumu „Daljine“ osetan je potpis dramaturškinje Minje Bogavac, tu je i Maša Seničić („Noćni program“)…Koliko kao vokalni izvođač polažeš pažnju na sam tekst, kao jedan od osnovnih segmenata pesme?

Ranije mi nije bilo toliko bitno, ali sada mi je jako važno. Shvatiš da ljudi dosta pažnje polažu u tekst. Ukoliko imaš poruku i dobro osmišljene reči, to prolazi. Ja sam muzičarka, moj posao i interesovanja vezana su za note i nikada nisam želela da se mešam u tuđi deo posla. „Daljine“ jesam ja napisala, ali to je lako izašlo iz mene. Ipak sam došla na ideju da sednem sa ljudima koji brataju rečima i da kroz razgovor sa njima i interakciju promislimo šta je to o čemu želim da pričam i da to formulišemo. To se pokazalo kao super recept i ja od toga ne bežim. Neko je rođen za sve stvari, ja sam rođena za muziku i da napišem poneki tekst. Svašta sam naučila kroz rad sa Minjom – da se otvorim u tom smislu, mnogo me je inspirisala i nas dve u budućnosti svakako nastavljamo saradnju.

 

      „Rad na Daljinama me je naučio da ništa ne planiram, već da pustim stvari da se odvijaju svojim tokom.“

 

Žanrovsko određenje – da li je ono uopšte danas moguće i nužno, ukoliko se uzme u obzir činjenica da današnja muzička scena predstavlja fuziju različitih žanrova?

Žanrovsko opredeljenje je bitno samo u smislu kada te ljudi „pakuju u fioke“, odnosno određuju na kojoj ćeš se radio stanici ili televiziji puštati ili u kom delu prodavnice ploča ili diskova će se naći tvoj materijal. Da bi mogao lakše da se raspoznaješ i da te ljudi pronađu. Ja ovo sve nazivam pop žanrom, a pop je toliko širok pojam koji pod sebe stavlja rock, funk, punk, čak i folk…sve je to popularna muzika. Slušam mnogo različite muzike i takvu muziku i mislim da pravim, ali je smeštam pod pop žanr.

Šta je ono što želiš da poručis svojom muzikom?

Ništa ne želim da poručim i nisam uopšte u fazonu da želim „nekome da solim pamet“. Rad na albumu „Daljine“ za mene je bio svojevrsna terapija, beg od svakodnevnice koja me u tom periodu i nije nešto milovala. Jako smo bili sebični tokom stvaralačkog procesa, pa smo se vodili time da se mi udobno osećamo u svemu tome, da zaigramo kada pustimo određenu pesmu. Naravno da mi je bitno da, kao kroz pesmu „E70“, publika shvati da smo svi povezani jednim jezikom, kulturom, istorijom…Drago bi mi bilo da neko slušajući pesmu to shvati, ali i to nije nužno. Lično uopšte nemam pretenziju da preuzimam ulogu velikog prosvetitelja ili vođe koji će ljudima probuditi svest i otvoriti oči.


Šta je ono što danas jednog autora/izvođača/pevača čini kompletnim, kada je svetski trend da se muzika mahom gleda, a spotovi plasiraju u formi „mini“ filmova?

Dugo se taj trend vizulanog neguje, još od pojave prvih muzičkih spotova, ali i kada su koncerti u pitanju. Od 70-ih godina, imali smo „Funkadelic“ bend koji su imali hiljadu ljudi na bini, interesantne kostime i kostimografiju, pa „Talking Heads“ sa čuvenom turnejom „Stop Making Sense“ i fantastičnom scenografijom. Muzika se sigurno nekih 30, 40 godina unazad i gleda. Danas pogotovo u eri „YouTuba“-a, kada mi u Srbiji, barem iz ovog žanra, smo zastupljeniji na „YouTube“-u nego na bilo kom drugom mediju ili bini. Meni je oduvek bio važan i taj vizualni momenat, da mogu da stanem i iza spotova i to mi se desilo tek sa ovim albumom.

Kada govorimo o spotovima, za pesmu „Noćni program“ uradila si nešto atipično kada je reč o domaćoj muzičkoj praksi. Snimila si dva spota koja daju dva potpuno različita tumačenja pesme. Odakle ideja za tako nešto?

Rad na „Daljinama“ me je naučio da ništa ne planiram, da pustim stvari da se odvijaju svojim tokom, pa tako je bilo i kada je reč o spotovima za pesmu „Noćni program“. Kontaktirala me je Milica Cvetković, koja studira kameru na FDU i isprva je imala ideju da snimimo spot za pesmu „Suzana“. Tada sam već okupila muzičku i vizualnu ekipu i bilo me je strah da nekome novom prepustim da radi, ali sam u dogovoru sa Ivanom Stojiljkovićem odlučila da to bude pesma „Noćni program“ koji smo snimili na FDU, a to je ujedno bio i njen ispitni rad. Kako je falilo scena da bi se minutaža spota popunila slikama, Ivan je zamolio Aleksandra Košutića, direktora fotografije da dosnimi potrebni materijal. On je došao na ideju da se snimi potpuno novi spot i to je ispalo super, jer smo dobili dva potpuno različita viđenja pesme. Ovo je samo dokaz da kada god slušaš pesmu, možeš da osmisliš i treću, četvrtu, petu, svoju sliku te pesme i doživiš je na svoj način.

Poseban deo tvog posla obuhvataju koncerti, na kojima ostvaruješ pravu interakciju sa svojom publikom. Šta je ono što te najviše raduje kada su oni u pitanju?

To što se uopšte i dešavaju. „Daljine“ kao da se oslanjaju na sam naziv, pa rade i na tu vremensku daljinu. Imam osećaj kao da je album sada krenuo da živi, što potvrđuju i svirke kojih sada ima daleko više nego prošle godine.

Album „Daljine“ je sjajno prihvaćen u celom regionu. Koliko je ta činjenica za tebe značajna?

Mnogo, jer sam veliki zagovornik SFRJ ideje. Mislim da nam je bilo mnogo bolje dok smo svi bili zajedno, što potvrđuje i naša zajednička muzička baština. U Hrvatskoj smo do sada najviše nastupali, ali kontaktiraju me ljudi iz Crne Gore, BIH i jako se trudimo da nešto organizujemo i tamo. Nedavno smo nastupali na zagrebačkom Beer Fest-u, gde su među izvođačima bili i „Nipplepeople“, Vojko Vrućina, „Partibrejkersi“…Bilo je oko 2-3 hiljade ljudi, neki od njih su nas prvi put čuli, ali su sjajno reagovali.

Nedavno si održala sjajan koncert u Domu omladine. Kako se osećaš nakon takvih koncerata? Da li adrenalin „odradi svoje“?

Da, i taj osećaj me drži i sutradan. Sada smo imali koncerte u Novom Sadu, Zagrebu, Beogradu i Kragujevcu i prilično sam iscrpljena. Osvestila sam da me pored fizičkog iscrpljenja, to i emotivno iscrpi, pa se trudim da pred koncert budem potpuno odmorna kako bih toj novoj publici pružila isto što sam i prethodnoj.

 

„Rad u pozorištu mi jako prija, jer pruža najveću slobodu. U njemu možeš da napraviš dobru pesmu i od škripe tramvaja, crvkuta ptica, šuškanja kese…S druge strane, pedagoški rad me je naučio da komuniciram sa ljudima, da budem sistematična.“


Tvoja odluka da se upustiš u solo vode i beskompromisno radiš na materijalu iza koga možeš da staneš, može biti pozitivan primer za sve one koji žele da pokušaju slično. Susreti, saradnje oplemenjuju nas i šire vidike. Ko je na tebe u tom smislu pozitivno uticao?

Na ovaj korak me je inspirisala Andrijana Belović, moja koleginica sa fakulteta, koju ljudi u našoj zemlji uglavnom prepoznaju preko bavljenja manekenstvom. Ona je u jednom trenutku uzela iPad i počela da stvara svoju muziku i sarađuje sa drugim ljudima. Žao mi je što to nije isterala do kraja, ali me je njena inicijativa inspirisala i naučila da nikada ne treba čekati, već da treba uzeti stvar u svoje ruke.

Iako su „Daljine“ i dalje aktualne, počela si rad na novom materijalu.

Jesam. Bez obzira na to što neki tek sada otkrivaju „Daljine“, za mene je to stara muzika na kojoj smo radili pre tri godine. Počeli smo da radimo novo i za sada snimili jednu pesmu, ostale su u mom iPad-u. Uvek kada krećeš da radiš nešto novo, prve stvari se oslanjaju na prethodne. Tek u toku procesa se desi nešto novo, drugačije. Ono što mogu da kažem jeste da je isto pop muzika, da je „easy“, da „vozi“ i poziva na putovanje na more.

Tvoj opseg rada u muzici nije vezan samo za pevačku karijeru. Uspešno se baviš pedagoškim radom, a radila si i muziku za pozorište. Koliko ti je važno da se muzikom baviš u njenim različitim segmentima?

Mnogo mi je važno, jer muzika obuhvata širok spektar delatnosti. Možeš da podučavaš decu, radiš muziku za film, predstavu, možeš da radiš svoju muziku ili za nekoga drugoga. U budućnosti mi je plan da se oprobam u pravljenju muzike za druge izvođače, da se stavim u nečiju kožu i stvaram i iz te perspektive. Rad u pozorištu mi jako prija, jer pruža najveću slobodu. U njemu možeš da napraviš dobru pesmu i od škripe tramvaja, crvkuta ptica, šuškanja kese…S druge strane, pedagoški rad me je naučio da komuniciram sa ljudima, da budem sistematična. Naučio me je da je progres zagarantovan ukoliko postoji kontinuitet, a samo sa decom je zagarantovan kontinuitet, pa samim tim i progres. Kad jedna strana posla zakaže, uvek je tu druga ili treća da me podigne i ispuni, ne dozvoli mi da se isfrustriram i padnem.

Imala si čast da se nađeš među učesnicima koji su 10. maja u Sava centru koncertom „Hajde sanjaj me, sanjaj“ obeležili rođendan i stvaralaštvo značajnog umetnika, Vlade Divljana.

I dalje sam pod utiskom. Iznova gledam snimke, preslušavam njegove pesme, gledam stare intervjue. Posle svega što se desilo, svaki tekst sada ima drugačiji smisao. Oduvek sam se ložila na priče iz 80-ih, koje sam imala priliku da čujem lično od Vlade Divljana, a sada i da ih vidim na delu. To su sve jako veliki ljudi. Verujem da i njima, kao ni nama danas, nije bilo lako, ali to su pravi primeri i inspiracija da treba istrajati, biti dosledan i raditi ono za šta si rođen. Prepun Sava Centar, bravo za ceo Beograd! Bravo za ceo Beograd što je najveći aplauz uputio Zdenku Kolaru, koji je veliki čovek i sve ove godine ostao uz Vladu. Sve vreme sam osećala Vladino prisustvo, Bilo je svečano, kao što je bio i sam Vlada, uz puno ljubavi i dobrog zezanja. Svako je uneo neku od Vladinih osobina: na probama Anton je uneo čvrstinu koju je Vlada imao u sviranju gitare, Bajaga je doneo Vladin humor…Volela bih da se nešto slično ponovi, ali treba dozirati, da bi to bilo veliko kao što je bio i Divljan.

Leto je period koji je uglavnom rezervisan za svirke i koncerte. Gde ćete naredno nastupati?

Sviraćemo 16. juna ispred Muzeja Jugoslavije u okviru Krokodil festivala, a 5. jula nastupićemo na otvaranju Bašta fest-a. Početkom avgusta sviraćemo na Ferragosto JAM festivalu, i to je nešto što sada sa sigurnošću mogu da najavim.

 

Foto: Dimić Ž.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *