Magbet: Igra senki i razuma

Bitef teatar – Plesna predstava „Magbet“ u izvođenju BITEF dens kompanije u koregorafiji Miloša Isailovića i režiji Luke Mihovilovića.

Plesna predstava „Magbet“, rađena po motivima drame Viljama Šekspira, zahvaljujući dobrim promišljanjima koreografa i reditelja, dala je uzbudljivu, mističnu i smelu interpretaciju jednog od najpopularnijih Šekspirovih komada i može se smatrati jednim od najupečatljivijih plesnih ostvarenja tokom protekle sezone.

Isailović u svojoj inscenaciji akcenat stavlja na odnos Ledi Magbet – Magbet, ispitujući kroz prizmu njihovog zajedništva patološki odnos dvoje ljudi koji postaju saučesnici u zločinu. Njihov kompleksan, na momente i protivurečan odnos, postaje glavna “vodilja” predstave, a pretendovanje i osvajanje prestola mračan put kojim će oboje poći.
U tom smislu, koreografska rešenja ne predstavljaju puko “prepričavanje” Šekspirovog komada interpretiranog kroz jezik pokreta, što je svakako za pohvalu, ali nam skupa plesna, muzička i scenografska rešenja nepogrešivo preslikavaju turobnu atmosferu drame. Promišljena upotreba osvetljenja doprinosti stvaranju dinamike, podvlačenju psihološkog stanja aktera i stvaranju opštijih, metaforičnih značenja. Kostimi ne odustupaju od celokupne estetike predstave, pa su tako vešto stilizovani i crne boje. Izuzetak je Ledi Magbet čije je „probraženje“ od žene proslavljenog vojskovođe do one koja se odriče svog pola i postaje nemilosrdni saučesnik ubistva označeno prelaskom iz crnog u crveni kostim.

Već prva scena u kojoj vidimo veštice okrenute naopačke, osvetljene tako da se vide samo njihove glave, ukazuju da ćemo biti uvučeni u mračni, teskoban svet svirepih ubistava, pohlepe i žudnje za moći. Veštice se za razliku od Šekspirovog dela, u plesnoj predstavi češće pojavljuju, sasvim opravdano, ukoliko se uzme u obzir, da one i „zli dusi“ neprestano ostvaruju interakciju sa Magbetom i Ledi Magbet, naglašavajući osećaj prisustva zlih sila. U skladu sa time, ples Veštica odlikuje stilizacija. Promenom tempa i repeticijom pojedinih pokreta, Veštice uspevaju da nas ubede da su one zaista mitološka bića koja dolaze iz „nekih drugih svetova“.  Njihovi  tromi, usporeni pokreti koji na trenutke mogu podsetiti na peristaltiku metaforično otelotvoruju mučno prisustvo zla. Veštičiji ples aludira na činjenicu da zlo polako obuzima i bespogovorno razara onog koji ga u sebe primi.

Ledi Magbet i Magbeta Miloša Isailovića veže „nerazdvojiva sila“ dvoje saveznika u zločinu. Iz plesa Dejana Kolarova (Magbet) i Ane Ignjatović Zagorac (Ledi Magbet) isčitavaju se strast, tenzija, kolebanje, odlučnost koji kulminaciju dostižu krajnjim ludilom i ništavilom “okaljane” budućnosti. Velika pažnja u interpretaciji polagana je na oslikavanje duševnih stanja likova, prevashodno dočaravanje obuzimanja zlim mislima, u čemu je ekspresivnim izrazom i odsečnim pokretima ovaj par uspeo.

I ovde bi trebalo pohvaliti koreografska rešenja kojima je Isailović pribegao. Aludiranje na jednu od najpoznatijih scena Šekspirove drame u kojoj se Ledi Magbet priklanja zlim silama i lišava sebe mogućnosti na porod, suptilno je prikazana dva puta u dublu Magbetovim prislanjanjem glave na njen stomak. Još jedno, daleko originalnije rešenje ogleda se u sceni u kojoj Ledi Magbet, obučena u masivni crveni kostim, opkoračuje Magbeta, dok joj iz utrobe izlazi crna ruka.  Ruka senke koja joj je prethodno oduzela životnost i pravo na reprodukciju.

Još jedno, na oko interesantno rešenje vredno pomena ogleda se u sceni kraljeubistva koje je realizovano igrom senki. Ono oku gledalaca postaje vidljivo pomoću silueta Magbeta i Dankana koje se prostiru duž cele scene, što korespondira sa Šekspirovim delom u kome se ubistvo dešava po noći i u tajnosti. U nekom prenesenijem značenju može se shvatiti i kao aluzija na podsvest, koja se nakon učinjenog nedela nadvija kao senka nad zločinačkim parom.

Poslednja scena dovoljno upečatljivo i nedvosmisleno oslikava autorovu osnovu ideju – jednom okrvavljene ruke zauvek ostaju takve. To zna i Magbet koji iako pokušavajući da „opere ruke“ i obriše sve tragove zločina ostaje zarobljen u vlastitom grehu. To zna i Ledi Magbet koja oseća šibanje okrvavljenih veštičijih kosa po telu koje se odreklo svega ljudskog u sebi i postalo olupina. Vođeni ličnim demonima, Magbetovi postaju žrtve vlastitog zločina.

Predstava koja konceptom drži pažnju gledalaca, te pažljivo ukomponovanim scenskim elementima nudi dinamičnu interpretaciju Šekspirovog komada. Igra tako postaje promišljena zamena za reči, koja u sadejstvu sa muzikom komunicira sa publikom nudeći joj  jedinstveni teatarski doživljaj.

U predstavi igraju i: Miloš Isailović, Miona Petrović, Branko Mitrović, Tamara Pjević, Nataša Gvozdenović i Jelena Bulatović.
Kompozitor je Draško Adžić; dramaturškinja Jelena Kajgo, scenografkinja Jasmina Holbus, kostimografkinja Slavna Martinović, dok dizajn svetla potpisuju Jasmina Holbus i Luka Mihovilović.

Foto: pixabay-Antranias
Autor: Jovanović M.