Performans u virtuelnoj realnosti

Konceptualna umetnica Marta Jovanović, predstavila je performans „Priča o sireni“ („Mermaid’s Tale“), u umetničkoj galeriji „Eugster“.
Oslanjajući se na mitološko nasleđe u kome ovo biće ima polazište, nakon 57. Oktobarskog salona na kome je izvela performans „Beogradska sirena“, Marta je nastavila da (pre)ispituje fenomen sirene šireći značenjsko polje ispitivanja i performativnog delovanja. Dok je „Beogradska sirena“ podrazumevala njeno aktivno učestvovanje i prisustvo tokom samog performansa, novim je umetnica izašla iz okvira delovanja „ovde i sada“ i publici omogućila da performans percipira kroz polje virtuelne realnosti. Utoliko, „Priča o sireni“ predstavlja nesvakidašnje iskustvo za publiku, ali i njeno aktivno učestvovanje tokom performansa. Stavljajući masku, svaki gledalac se iz realnosti izmešta u onu virtuelnu, dozvoljavajući čulima da istražuju virtuelni prostor u kome je ispričana nova priča o sireni iz ugla promišljanja Marte Jovanović.
Ovog novembra, kada je iskustvo „Priče o sireni“ premijerno predstavljeno u Beogradu, umetnica koja uspešno radi i stvara na relaciji Amerika-Italija-Srbija, podelila je sa nama impresije povodom performansa, koji je svakako drugačiji u odnosu na njene dosadašnje radove. Zbog čega je sirena predmet njenog istraživanja, kakvo je iskustvo performans izmestiti u drugu realnost otkriva za ArtWheel.

„Svaka žena je sirena.
Nisu joj potrebni rep,
mitologija ni „male gaze“
da bi bila sirena.“

Ovim performansom može se reći da ste suočili dve krajnosti – mitologiju, kao nešto što povezujemo sa prošlošću i kulturnim nasleđem, i savremenu tehnologiju. Odakle ideja da fenomen sirene preispitujete kroz savremenu tehnologiju?

Mit o sireni nije nešto što je strano u mom dosadašnjem radu. Ono što mene interesuje u samom mitu o sireni, jeste ko je ona zapravo. Zbog čega je ona toliko atraktivna i fatalna, zbog čega je simbol erotike i ženske lepote, kada u suštini ona ima karakteristike vodenog bića, a ne ljudske ženske osobe. Baveći se konceptom ženskog, došla sam do sirene i pretvorila to u umetnost. Kao performans umetnica i profesorka, opsednuta sam dokumentarisitikom, važno mi je iz istorijske perspektive da se performansi dokumentuju. Dužni smo prema istoriji da o našem radu postoji neki dokument. Utoliko, jer sam se dosta puta suočila sa tim da sam imala priliku da čujem o nečijem radu, ali da nisam mogla da ga vidim, jer nije bio snimljen. Tako sam posle videa i fotografije koje koristim za dokumentaciju mojih radova, prešla i u virtuelnu realnost i napravila performans koji postoji isključivo unutar nje.

Performans u ustaljenoj praksi i teoriji vezujemo za umetnost koja se dešava u trenutku delovanja između umetnika i publike. Ovog puta, direktan, „živ“ kontakt je izostao. Kako mislite da će publika reagovati?

Ovo je takođe interaktivan performans, s tim što publika mora više da se potrudi – da stavi masku, gleda po virtuenoj galeriji i pronađe performans. Mislim da je ovo više performans za publiku. Za mene kao performera nije, ja sam večeras ovde i ne učestvujem aktivno.

U tom smislu, kakvo je iskustvo izmestiti se i posmatrati sa strane reakcije, bez direktnog učestvovanja?

Moram priznati da je pomalo čudno. Nisam navikla da budem samoj sebi publika. I za mene je ovo dosta zanimljivo.

Iako je reč o performansu koji se dešava u virtuelnoj realnosti, koncept je takav da publika i promenom perspektive, može ostvariti neku vrstu interakcije i sa vama (sirenom). Da li je to bila inicijalna ideja?

U ovom radu sam sarađivala sa profesorom Brankom Sujićem sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i on je čovek koji je zaslužan za te efekte. Ovo je jedna jako lepa saradnja, u smislu da sam ja uradila performans, a on je odabrao kadrove i način na koji će taj performans da snimi. Kao što su moji saradnici odgovorni za dokumentaciju mog umetničkog dela, njegova je odgovornost u tome što on danas nije samo saradnik u službi mog dela, nego je pravi kolaborator.

Dugo godina radite na polju performansa i pretpostavljam da sebi postavljate izazove svakim narednim. Šta je ono što ste želeli da postignete „Pričom o sireni“?

Sam performans, dok smo snimali, zahtevao je fizičku istrajnost, ali mi je jako zanimljivo sada kada ga gledam u virtuelnoj realnosti, kada sam kao gledalac deo njegove virtulene realnosti postigla to da mogu istovremeno da budem na dva mesta. Koristeći se tehnologijom 21. veka mogu sama sebi da budem publika i da posmatram sebe u performansu.

Vratimo se sireni. Do kakvih saznanja ste došli izvučavajući je? Šta bi bila sirena 21. veka?

Savremena sirena je svaka od nas. Ovim radom želim da se svako u publici oslobodi, da se oseća kao sirena. Ne treba joj rep, mitologija ni „male gaze“ da bi bila sirena.

Galerija „Eugster“ se nalazi na adresi Viline Vode BB, a otvorena je za posetioce sredom (17-19h) i subotom (14-18h). Svi oni koji žele da postanu bogatiji za virtuelno iskustvo koje je Marta Jovanović priredila za publiku, to mogu učiniti do 30. novembra.

Foto (naslovna): Mermaid’s Tale/Marta Jovanović Studio
ArtWheel