ART

Nebeska tema: Postoji jedan put

„Nebeska tema“, film o životu legendarnog muzičara Vlade Divljana po scenariju i u režiji Mladena Matićevića, predstavljen je publici simbolično 10. maja u Sava Centru, kada bi Vlada Divljan napunio 61 godinu.

Portret umetnika, sanjara, gospodina rokera, gradskog mangupa, večitog dečaka predstavljen je u formi dokumentarnog filma sa elementima igranog, a oslikan kroz vizuru njegovih kolega, saradnika, prijatelja i članova porodice.

Stihovi pesme kojom je naslovljen film sugerišu da „postoji jedan put“. U njegovom slučaju, taj put bio je unapred određen. On ga je od dečačkih dana usmeravao ka umetnosti i muzici, a sudbina se smešila njegovom talentu i otvarala putanju. Tako je film sačinjen od sekvenci koje se geografski i mislima prostiru od Beograda, preko Zagreba, Australije i nazad, do Beča. I sve one nose lepe poruke ljubavi, prijateljstva i inspiracije. To su sve putevi kojima je Divljan prolazio, ostavljajući na njima najlepše stihove i melodije, koji danas ostaju zaveštanje njegove vanredne ličnosti.

„Nebeska tema“ gledaoce vodi kroz gotovo dvočasovnu radijsku emisiju kroz čiji etar se prostiru najlepša sećanja na Vladu. Retrospektiva njegovog odrastanja i sazrevanja kao čoveka i muzičara sačinjena je i od dokumentarnih snimaka i fotografija povezujući ih sa sadašnjim trenutkom, gostima u studiju i segmentima koji  praćeni ispovestima prijatelja, poštovalaca i saradnika pričama vode kroz Beograd, Zagreb, Beč, Rovinj i Brač. Zdenko Kolar i Svetozar Cvetković prisećaju se najranijeg doba u kojem su započeli prijateljstvo sa Vladom. Šaper govori o gimnazijskim danima i vremenu u kojem ga je sa Divljanom povezivalo prijateljstvo i ljubav prema muzici. Vremenu u kojem su počeli da ispisuju nove stranice muzičke istorije regiona sa „Idolima“, kao pripadnicima novog muzičkog talasa. Železničkoj pruzi koja ga simbolično podseća na vreme tokom kojeg su putovali, osvajali muzičku scenu i širili svoje vidike.

Mnogo je ljudi sa kojima je Vlada za života sarađivao. Oni najsrećniji imali su priliku da ga imaju za prijatelja. A takvih je mnogo, jer Divljanov portret ukazuje da je bio vanredno šarmantna, pristupačna, duhovita, kreativna i talentovana osoba. Njegovo muzičko stvaralaštvo je vrlo poldonosno i opsežno, o čemu govori i podatak da je uspešno radio i na polju filmske („Kako je propao rokenrol“ (1989), „Crni bombarder“(1992), „Tri palme za dve bitange i ribicu“(1998), „Sedam i po“(2006), „Čekaj me, ja sigurno neću doći“(2009)…) i muzike za decu („Rokenrol za decu (1989), Rokenrol bukvar(1990), „Lutka koja kaže ne“(1991). Među prijateljima sa kojima je i poslovno sarađivao u filmu se, između ostalih, pojavljuju Srđan Gojković Gile i Aleksandar Šandorov. Dugogodišnje prijateljstvo i pasija prema muzici krunisani su albumima „Odbrana i zaštita“ (1996) i „Sve laži sveta“ (2000)  koje su snimili kao Vlada Divljan i „Old stars bend“ (Vlada Divljan, Srđan Gojković Gile, Zdenko Kolar, Marko Milivojević, Boris Bunjac, Saša Šandorov). Sa Giletom, pored ljubavi prema rock muzici vezuje ga i uspešan rad na muzici za decu.

Od antologijskog Vladinog triptiha koji je fotografisala Goranka Matić, vizuelnog imidža koji su najpre gradili kao „Idoli“,  preko gostovanja u kultnoj emisiji „Hit meseca“ Dubravke Duce Marković, koncerata, turneja i mnogobrojnih saradnji, sumiran je životni put umetnika koji zavređuje veliko poštovanje svih onih koji nakon njega dolaze.

Novi talas, samostalna karijera, „Old stars bend“, naposletku saradnja sa „Ljetnim kinom“, te prijateljstva, ljubavi, porodica i odnosi koje je gradio kroz dvočasovnu retrospektivu prikazali su ono što je Divljan bio i čemu je težio za života.

Ja ću im se javiti
u snu ili na javi
ja ću im pokazati
kako kruže sazvezđa

Predugo smo pričali
ali nije bilo ni važno
u svom našem sećanju
svako ima jedan zrak.


                                                                          Idoli, Odbrana i poslednji dani, „Nebeska tema“

I iznad svega muzika. Ona je bila njegov način da izrazi svoj kreativni potencijal, da se poveže sa svetom i u njemu pronađe svoje mesto. Najveće priznanje koje umetnik može dobiti jeste to da je njegova emocija, poruka doprla do drugih, da kominicira sa njima i čini svet lepšim. A Vladina muzika je uvek imala lepu poruku ljubavi. Zbog toga ne čudi što se pojedini delovi filma baziraju na reinterpretaciji njegovog bogatog muzičkog zaveštanja od strane drugih umetnika. Među njima je Bajagino izvođenje „Rusije“ i Rundekovo „Samo jednu ljubav imam“.

Ekipu filma čine: reditelj i scenarista Mladen Matičević, direktor fotografije Boris Poljak, izvršna producentkinja Milena Džambasović, direktorka filma Nađa Lapčević, scenografkinje Jovana Cvetković i Jelena Sopić, montažer
Dejan Urošević, dizajn zvuka – Aleksandar Protić, kostimografkinja Ivana Ivić i Maša Nešković, pomoćnik režije.

Film se nalazi na repertoaru domaćih bioskopa.

 

Foto: ArtWheel

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.