Hadži Aleksandar Đurović: Moj pogled na tugu

Hadži Aleksandar Đurović, iako po vokaciji reditelj, uspešno se bavi i pisanom rečju. Knjiga „Kako se na srpskom kaže ljubav“ naišla je na pozitivne reakcije čitalačke publike, što je autora navelo da napiše i drugu knjigu iste forme „Kako se na srpskom kaže tuga“. Ceo poduhvat, kao krajnji ishod imaće trilogiju u kojoj će kroz tugu i sreću zaokružiti priču o ljubavi.

U razgovoru za ArtWheel, Hadži Aleksandar Đurović govori o poslednjoj knjizi „Kako se na srpskom kaže tuga“, stvaralačkom procesu, saradnji sa svojom majkom, proslavljenom književnicom Ljiljanom Habjanović Đurović.  O tome koliko je režije u pisanju i pisanja u režiji, te radu na novom biografskom dugometražnom igranom filmu, koji će po mnogo čemu biti poseban.

 

„Kako se na srpskom kaže tuga“ dolazi nakon knjige „Kako se na srpskom kaže ljubav“. Da li je ovakav sled neminovan, kako u umetnosti, tako i životu? Zašto ovakav koncept?

Nema nekog posebnog koncepta. Zapravo, „Kako se na srpskom kaže ljubav“ je nastala spontano, kao proizvod mojih misli i emocionalnih turbulencija. Godine 2016. je izašla „Ljubav“ i do sada je imala pet izdanja. Posle neočekivanog uspeha te knjige, s obzirom na to da ja nisam pisac po profesiji već da sam to radio za svoju dušu, a da je knjiga naišla na pozitivne reakcije i da su čitalačku publiku činili ljudi od osnovne škole do nekog poznog godišta, to me je motivisalo da nastavim da pišem. Kako su misli same dolazile, krenula je da nastaje druga knjiga. Naziv sam ukazuje, tuga je inspiracija, iako sam dobio dosta komplimenata da zapravo knjiga uopšte nije tužna, već realna. Dakle, da nije reč o patetici, već o mom „čudnom“ pogledu na tugu. U njemu ima i humora, sarkazma, cinizma…

Obe knjige poseduju nesvakidašnju književnu formu, barem kada se uzmu u obzir ovdašnji popularizovani oblici poezije. 

Druga knjiga je po formi identična kao prva, dakle u formi haiku poezije. Inače volim minimalizam u raznim segmentima umetnosti, pa i u životu. Mislim da je prilično teško u malo reči iskazati suštinu i da ovaj stil ne daje mnogo prostora za grešku. Sa britkim mislima i mojim celokupnim pogledom na svet, mislim da je takva forma došla sama po sebi. Dizajn je takođe nastao iz težnje ka minimalizmu, što se kasnije pokazalo kao dobar marketinški trik, jer je nestandardna knjiga u formi kvadrata i gotovo džepno izdanje. Moja želja je bila da ne postoji numeracija, tako da se u svakom trenutku možete vratiti bilo kom delu knjige. Može da se čita hronološki a i ne mora. Čini mi se da je „Tuga“ bolja od prethodne, što se poklapa i sa mišljenjima nekih drugih ljudi koji su pročitali obe knjige. Ima smisla u tome, s obzirom na to da je od prve knjige prošlo tri godine, samim tim i proces stvaranja i sazrevanja mog ličnog i kao autora.

Nakon ljubavi i tuge, šta dolazi? Koji sledeći apstraktni pojam bi upotpunio niz?

U planu je i treća knjiga, „Kako se na srpskom kaže sreća“. Kao i na svemu drugome i na ovome radim bez neke kalkulacije. Knjiga nastaje spontano, a inspiracija se može dogoditi u bilo kom trenutku. Uglavnom sve zapisujem u svom telefonu, a kada dostignem određen broj pesama prekucam, tako da raste i treća knjiga, koju planiram da izdam 2021. godine i nadam se da će se ljudima dopasti. Što se konkretno tiče ove forme zaustaviću se na trećoj knjizi – da bude trilogija. Ljubav kao nešto što obuhvata i tugu i sreću. 

Iako je režija vaša primarna profesija, dugo se bavite pisanjem.  

Zapravo se pisanjem duže bavim, nego što se profesionalno bavim režijom. Prvu knjigu sam izdao još dok sam bio na studijama režije 2009. godine. To je bila zbirka urbane poezije „Ulica želja“. Nakon toga su izašle dve zbirke kratkih priča i scenarija „Svi usamljeni ljudi“ i „Zamisli jednog jutra ustaneš kad ono ništa“. Ni u kratkom filmu, muzici i fotografiji ne vezujem se za jedan žanr i mislim da je to sloboda umetnosti – da probaš svašta, da se igraš, pa i da pogrešiš. Nemam ideju da jednoga dana pišem romane i da se time bavim profesionalno, to više radim za svoju dušu, a kada je tako, onda radiš onako da ti pričinjava zadovoljstvo.  Ako se nekome moj rad  svidi, onda je to samo dalji podstrek. Inspirisan knjigom“Kako se na srpskom kaže ljubav“ uradio sam kratki film „Hipertenzija“, poetski film kao što je i sama knjiga, a planiram da snimim još jedan kratki film u sličnom žanru inspirisan poslednjom knjigom.

Koliko je interesantno i zahtevno takvu formu prevesti u jezik filma?

Iako naizgled deluje da nema nikakve veze,  zapravo cela ideja ove forme proistekla je kada sam 2013. godine radio kratki film „Hibernacija“. Ceo taj film, odnosno razgovori su rađeni u off-u, zapravo misli dvoje junaka, što je dalje dalo slobodu za interpretaciju. Kada sam radio film „Hipertenzija“, koji je inspirisan knjgom „Kako se na srpskom kaže ljubav“, odabrao sam sve pesme koje liče na dijalog. Inače, kada pišem trudim se da ne bude jednosmerno, pisac-čitalac, već da razvijem dijalog, da čitalac kada pročita nešto, može na to i da odgovori.

Interesantno je da se bavite profesijama koje imaju potpuno opozitne načine rada. Režija podrazumeva rad i saradnju sa velikim brojem ljudi, dok sam čin pisanja to isključuje. Koliko vas obe profesije ispunjavaju?

Možda će zvučati čudno, jer rediteljski posao zahteva saradnju sa velikim brojem ljudi, ali ja sam više za ovaj samotnjački deo. Sve što prethodi snimanju i sve posle snimanja, ceo taj proces stvaranja mi više odgovara. Snimanje mi dođe kao egzekucija. Što se tiče samog pisanja, nikada se ne vraćam da popravljam pesme niti priče. Prođem gramatičku korekciju, ali ne menjam samu ideju. Ovo se posebno odnosi na stvari koje su čisto emocionalne ili inspirisane emocijama. Sećanja su inače varljiva stvar i naša interpretacija nečega, pa kada je tako, onda nastojim da stvari budu što sirovije. Možda se u direktnosti krije uspeh ovih knjiga.

Rediteljski poziv zahteva moć vizualizacije, odnosno kreiranja/slaganja slika u širi značenjski koncept. Pisanje, s druge strane, budi imaginaciju i takođe se može definisati kao svojevrsno „oslikavanje rečima“. Koliko vama režija pomaže u pisanju i pisanje u režiji?

Na žalost ili na sreću, živimo u zemlji u kojoj reditelji neretko sami pišu scenarije. Kada je reč o autorskim stvarima, mislim da je to potpuno regularno, jer mislim da niko autentičnije od mene samoga ne može da predstavi ono što osećam i mislim. Žanrovski sve priče koje pišem imaju dosta dijaloga, čak i neku formu drame, a opet imaju „više od same drame“ , više od didaskalija i prostih radnji, tako da se prepliću. Kada pišem imam neke slike u glavi i nadam se da ih potom imaju i čitaoci.

Postoje predrasude da u Srbiji ljudi ne čitaju. Ipak, u našoj zemlji postoji vrlo rasprostranjeno čitalačko telo. S obzirom na to da ste godinama unazad, kako zbog vaših, tako i majčinih knjiga uključeni u izdavaštvo i izlagač na sajmu, kakav je vaš utisak po tom pitanju?

Kao i svuda u svetu, uvek su oni koji se bave ozbiljnijim tematikama u manjini. Mislim da ljudi to ne uzimaju u obzir, ali i oni koji gledaju rijatliti programe čitaju. Jedno ne isključuje drugo. Sad je pitanje šta čitaju i šta zadovoljava njihov ukus. To je takođe publika i to treba poštovati. Naš sajam knjiga je među onima sa najdužom tradicijom, ujedno i među najprofitabilnijim sajmovima. Kada uzmete u obzir kakva je kod nas finansijska situacija, ipak imate na stotine izlagača koji imaju na hiljade knjiga, koje se iznova štampaju. To je pokazatelj da se kod nas knjige kupuju i čitaju. Isto tako, mnogi ljudi koji ne mogu sebi da priušte knjige, posećuju biblioteke. Naše biblioteke po unutrašnjosti su pune korisnika.

Kakav je vaš stav po pitanju digitalizacije knjiga?

Pozitivan, pogotovo ukoliko se u obzir uzmu i ekološki standardi. Mislim da se zaista štampa previše stvari. To je u redu, svačije je pravo da štampa i da od toga ima ekonomsku dobit. Mi smo na primer, među prvima krenuli da radimo zvučne knjige i digitalizaciju majčinih i mojih knjiga. Deluje mi da će to prirodno doći u nekom trenutku, iako naravno, svako voli da poseduje knjigu. U tom smislu nemam nista protiv. Vi na tabletu možete imati hiljade knjiga i poneti ih sa sobom, ali isto tako mislim da će kod nas proći još dosta vremena dok se većina ljudi ne edukuje u tom smislu. Mislim da će to u potpunosti ući, pre svega, novim generacijama kroz obrazovni sistem i da će se tako sve više navikavati na tu formu. A to će na neki način napraviti novu, mladu čitalačku publiku. S druge strane, ne može se očekivati od nekoga ko je u poznom dobu i ko celoga života čita papirne knjige da prihvati ovakvu formu. 

Kada govorimo o mladoj čitalačkoj publici, u saradnji sa vašom majkom, proširili ste opus i na dečije knjige. Koliko je odgovornosti u tome?

Ja sam se sada više našao u ulozi urednika. Interesantan mi je bio „povratak“ toj literaturi, s obzirom na to da je poslednja knjiga u tom žanru koju sam čitao bila „Hajduk u Beogradu“. Svest da sadržajem vršite uticaj na nekoga i to kako on oformljava svoj svet, te da bi trebalo da ga oplemeni, jeste odgovornost, ali je i lepo. Priče koje mi pričamo, odnosno koje piše moja majka, su životne, delom autobiografske. Priče o Ivi su inspirisane njenim detinjstvom, Priče o Srećku mojim. Na sajmu, sada već treća godina, pokazuje se da se to mladim čitaocima dopada. Danas se deci nudi dosta neadekvatnog sadržaja koji je često prilično agresivan i negativan, pa mislim da je uvek lepo vratiti se nekim vrednostima, nečemu što je pozitivno i plemenito.

Pored rada na novoj knjizi, uveliko radite i na ekranizaciji knjige „Petkana“.

Već tri godine radim na igranom filmu „Krst u pustinji“ o životu Svete Petke. Snimanje je počelo u Srbiji prošle godine u jesen i nadam se da će biti gotovo ovog proleća. Planirano je snimanje u Rumuniji i Jordanu, možda i Rusiji. tako da računam da će snimanje biti gotovo do kraja 2019. godine. Posle toga sledi postprodukcija i montaža, planirano je da konkurisemo na festivale, dok je domaća premijera planirana tokom jeseni 2020. Reč je o adaptaciji romana „Petkana“ i film će biti nešto drugačiji od knjige. Preciznije, fokusira se na trećinu knjige, odnosno bavi se njenim 40-godišnjim boravkom u pustinji, njenim borbama sa demonima i time kako je postala svetiteljka. Neću otkrivati glumce koji će glumiti u filmu, mogu samo reći da mi je jako drago što sa njima sarađujem. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem, jeste to da je reč o filmu kakav do sada nismo imali u domaćoj, pa i svetskoj kinematografiji, jer takva vrsta biografskog filma o svetitelju nije rađena. Samim tim, veći je izazov.

 

Foto: Hadži Aleksandar Đurović, privatna arhiva