ART

Festival koji slavi Šekspirove misli i stihove

„Već petu godinu zaredom Vila Stanković krajem juna meseca postaje Glob teatar, a Dunav se pretvara u Temzu.“

Ovom rečenicom, Nikita Milivojević, reditelj i direktor Šekspir festivala u Srbiji započeo je uvodnu reč povodom ovogodišnjeg festivala. Precizno tačno, u ovoj rečenici sadržano je sve  što ovaj festival jeste – neponovljivo iskustvo za ljubitelje pozorišta i poštovaoce Šekspirovih dela.

Šekspir festival od postojećih pozorišnih festivala u zemlji izdvaja se ne samo po tome što je, kako i sam naziv sugeriše, posvećen isključivo Šekspirovom dramskom stvaralaštvu, već nas i stilski, zahvaljujući prelepoj Vili Stanković u Čortanovcima (koja je centralna lokacija festivala) vraća u elizabetansko vreme i pod otvorenim nebom drvenom gledalištu, te sceni koja konstrukcijom podseća na pozorišta kakva su izgledala pre nego što su počele izgradnje prvih pozorišnih ustanova.  Bez scenografije, prepusteni mašti i glumačkom zanatu, publika započinje putovanje ponovnog, a uvek drugačijeg proživljavanja neprolaznih Šekspirovih misli.

Šekspir je jedan od najznačajnijih dramskh pisaca u istoriji pozorišta, pa je njegov uticaj na celokupno svetsko pozorišno stvaralaštvo nemerljivo. Zato je njegovo stvaralaštvo tokom više vekova inspirativno i prisutno na različitim kontinentima, kulturnim podnebljima, zemljama. Njegova univerzalnost je sveprisutna. U tome se krije još jedna prednost pomenutog festivala – Šekspirova drama predstavlja snažnu vezu među učesnicima koji dolaze iz svih delova sveta. Tako, on postaje značajno mesto susreta interkulturalnih i internacionalnih savremenih interpretacija Šekspirovih dela. Na taj način dobija se svo bogatstvo – razmena iskustava među savremenim pozorišnim ansamblima, posmatranje savremenih interpretacija dobro poznatih drama, a opet, zahvaljujući samom eksterijeru i stilu gradnje Vile Stanković, odaje se određena počast i nastaje svojevrsno povezivanje sa prošlošću.

Tako, scena pod vedrim nebom, magičan pogled na Dunav i Šekspirovi stihovi postali su lepa tradicija koja unosi posebnu svežinu na domaću pozorišnu scenu svakog juna.
Iako je suvišno govoriti o genijalnosti Šekspira, poželjno je pomenuti jedan od razloga koji ga čini Velikim. To je nebrojeno puta dokazana činjenica da njegova dela tematikom predstavljaju riznicu bogatstva reči i misli, koje i danas, nakon više vekova mogu biti interpretirane na nov način, te povezane sa sadašnjim trenutkom ili onim iz bliže prošlosti. Zato je ovaj festival značajan kako za one koji se profesionalno bave pozorišnom umetnošću, tako i za one koji uživaju kao njeni recipijenti sa druge strane scene.

Ove godine glavni program festivala doneo je predstavu „Tit Andronik“ reditelja Igora Vuka Torbice u izvođenju Zagrebačkog kazališta mladih (Hrvatska).  Predstava „Molim, nastavite (HAMLET)“ švajcarsko-francusko-španske produkcije prikazala je slučaj Hamletovog ubistva Polonija kroz vizuru savremenog pravosudnog sistema i sučeljavanje stručnjaka iz pomenute oblasti, a publici dala ulogu porote, dok su Q Brothers (Čikago, SAD) predstavom „Q Gents“ pokazali da se „Dva viteza iz Verone“ interpretativno mogu uspešno prilagoditi savremenom muzičkom pravcu – repu. Glavni program festivala zatvorila je predstava „Mletački trgovac“ u izvođenju Šekspirove Kompanije Berlin (Shakespeare Company Berlin) u režiji Mihaela Guntera (Michael Günther).
Iako određena kao komedija, „Mletački trgovac“ je ona vrsta komedije prožeta gorčinom jer fokus, ukoliko se po strani ostavi ljubavna priča Basanija i Porcije, ide na ne-tako-lepu-priču između Šajloka i Antonija u kojoj na površinu izlaze one osobine i osećanja koja su suprotna prethodno pomenutoj. Drugu stranu ove komedije, kao kontrateža ljubavnom zanosu Basanija i Porcije, čini odnos Šajloka i Antonija. Predrasude, želja za osvetom i drugost postavljeni su nasuprot igre zavođenja, oslanjanju na osećanja koja se zasnivaju na pravim vrednostima i ne dozvoljavaju da se zamagli vid i pogrešno prosudi pred mogućnošću izbora. Zlato, a ni srebro u ovom slučaju nisu ključ lične sreće. S druge strane, zlato je upravo ono što postaje glavno oruđe u igri dužnika i zelenaša, a zalog je taj koji donosi osećaj gorčine – platiti ljudskim mesom. Sve ovo dobija dublji smisao kada se tome doda podatak da je Šajlok Jevrejin, a Antonio ugledni Venecijanac. Šajlok slučajnim obrtom sudbine dobija moć nad Antonijevim životom, u čemu vidi šansu da se osveti za godine vređanja i osećaja drugosti. Njihov sukob dovodi do ključnih pitanja: Gde se granica ljudskosti gubi? Da li je ona uzajamna? Zbog čega ljudi druge manje cene na osnovu vere i porekla? Kako dolazi do takvog superiornog stava? Zašto se zaslepljujemo predrasudama? Zašto je uvek lakši izbor osvetiti se nego oprostiti? Da li mržnja ikada može biti opravdana? Zašto se tvrdoglavo odričemo čovekoljublja, koje je suština naše prirode?
Ovaj komad u izvođenju berlinskog pozorišnog ansabla, a dovodeći u vezu sa istorijskim kontekstom Nemačke , dobija jasnu političku notu. To predočava i Kristijan Leopold, direktor Šekspir kompanije Berlin u opisu predstave:  „Skoro da nema dramskog dela koje je tako  kontroverzno kao „Mletački trgovac“. Samo zbog činjenice da se tu pojavljuje figura koja je okarakterisana kao Jevrejin, suočavamo se sa našom ličnom istorijom“. (sekspirfestival.org).

No, i pored ove činjenice, akcenat bi trebalo staviti na bilo koju drugost koja je danas zastupljena u svetu. Kroz prizmu odnosa Šajlok-Antonio mogu se sagledati svi rasprostranjeni odnosi koji se zasnivaju na predrasudama i naučenoj superiornosti.

„Zar Jevrej nema oči?
Zar Jevrej nema ruke,organe, udove, čula, naklonosti, strasti?
Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje?
Zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi?
Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu?
Ako nas ubodete, zar ne krvarimo?
Ako nas golicate, zar se ne smejemo?
Ako nas otrujete, zar ne umiremo?
Pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?
Ako smo u svemu drugom kao i vi,
hoćemo da smo i u tome. „

                                                                   Mletački trgovac, V. Šekspir

 

Umesto određenja „Jevrej“ ovde jednostavno može stajati čovek. Tada se dobija potpuni smisao. Čovek u njegovom osnovnom određenju, bez kulturološko-istorijsko-društveno-verskih smernica. Možda je ova predstava, usled istorijskog konteksta, stilski bila interpretirana kroz prizmu Nemačke 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, ali  neka nas svako ponovno izvođenje ovog dela, uvek opomene i zapita:  Da li je na prvom mestu uopšte i moralo da dođe do sukoba i kulminacije odnosa između Šajloka i Antonija?

 

Foto: ArtWheel

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *