ART

Milena Živanović: Monodrama kao lični i glumački izazov

Milena Živanović, glumica upustila se u avanturu zvanu “Edit Pjaf”. Možda bi adekvatniji izraz bio podvig. Zašto podvig? Iz razloga što, ukoliko se u obzir uzmu njene godine, je uspela da ostvari cilj “od ideje do realizacije” i zaigra monodramu. Ne samo da je imala želju da na ovaj način oda počast junakinji kojoj se bespogovorno divi, ona je bila spremna da za ovu duhovnu i umetničku satisfakciju ide i korak dalje. Okupila je tim ljudi sa kojima je uspela da osmisli i iznese u glumačkom smislu svakako jedan od najzahtevnijih oblika interpretacije – monodramu. Odbranivši svoj master na FDU u Beogradu, ona je odbranila mnogo više – ideju da umetnik uvek treba da ide korak dalje, da ne miruje i da se bori za ono što intuitivno oseća kao pravo. U njenom slučaju, da na trenutak oživi uspomenu na jedinstvenu ženu kakva je bila Edit Pjaf i ostvari značajan korak napred u glumačkom iskustvu.  Monodramu “Edit Pjaf” čini autorska ekipa: Milena Živanović (glumica), Ana Popović (rediteljka), Sara Radojković (autor teksta), Jug Konstantin Marković (kompozitor i pijanista), Tamara Kojić (producentkinja).

U nastavku teksta Milena otkriva sa kojim se sve izazovima susrela tokom rada na ovoj predstavi, o unutrašnjim monolozima koje je najpre vodila sa samom sobom, a onda i kroz lik Edit Pjaf, priseća se trenutaka u kojima je osetila posebnu povezanost sa Edit, te koliko je izgradnja ovog lika, izgradila i osvetlila i jedan deo njene ličnosti.

„Imala sam utisak da sve dolazi iz njenih cipelica broj 34.“


Monodrama je iz perspektive glumca, u interpretacijskom smislu,  jedna od najzahtevnijih vrsta drame. Otkuda ideja (hrabrost) da se upusti
š u tako nešto?

Za master rad sam rešila da uradim nešto što je najteže, jer sam mislila da kao student, imam potpuno pravo da se poslednji put „olupam“. U tom smislu,  odlučila sam da to bude monodrama, iako sam duboko ubeđena da takav oblik kazivanja ne postoji, jer se u pozorištu sve, čak i tišina koja ostane nakon izgovorene replike, može tumačiti kao odgovor. Edit koja je sama na sceni sve vreme je u dijalogu sa samom sobom. Izvan dijaloga  ne postoji trenutak u kome je nešto monološka forma. S druge strane, Edit Pjaf mi je inspiracija od malena, specifična je, a ja sam tražila osobu koja mi je dovoljno inspirativna da će imati potpunog smisla čak i ako se “olupam”. Polako sam skupila ekipu – Saru Radojković (pisac), kojoj sam objasnila da želim da se bavim likom i delom Edit Pjaf, ali i da pored toga želim da postoji dvostruka igra, a to je umetnik u trenucima kada je sam. S druge strane, imali smo ideju kako oživeti instrumet i ispitati da li je moguće komunicirati sa njim. U ovom slučaju sa pijanistom koji predstavlja i život i smrt, bivše ljubavnike, svojevrsnog saučesnika u dijalogu. Spoj sa muzikom je bio neminovan, jer je to bio njen način komuniciranja sa svetom, ljudima i njom samom. Na kraju je došla Ana. Ceo proces je trajao prilično dugo, gotovo godinu i po dana I tokom njega prolazili smo razne faze. U trenutku kada je Ana došla , donela jednu potpuno novu vizuru, što je divno, jer smo već postali uigran tim i trebao nam je neko ko će doneti novu energiju, a opet dovoljno poznavati materiju. Kada su se sklopile sve ideje, rodila se „Edit Pjaf“.

Ti si neko ko je vrlo mlad, a ko je za potrebe uloge morao da se suoči sa brojnim teškim okolnostima koje su Edit zadesile u životu: uslovi u kojima je odrastala, društveno-istorijske okolnosti, gubitak deteta, ljubavi, borba za ostvarenje sna… Kakva osećanja se javljaju u tebi u trenucima kada se suočavaš sa biografskim podacima jedne takve žene? Na koji način si se povezala sa Edit Pjaf?

Imala sam utisak da sve dolazi iz njenih cipelica broj 34. Da su svi odgovori na ulici. U njoj samoj. Ona je neko ko je potpuno  spojio mrak i svetlo. Radeći na predstavi  shvatili smo da je Edit Pjaf jedan vatromet.  Da je morala da privuče toliko crnilo da bi taj vatromet mogao da zasija onom jačinom kojom je ona sijala. Teške su to tragedije i veliki gubici i nije bilo lako. Svaki glumac u početku ima potrebu da se brani od svega toga i proživljavanja određenih trenutaka, ali verujem da je upravo tom svetlošću kojom je zračila kada je na sceni, uspevala da zaceli svoje rane. Njen jedini oblik krika zbog privatnog i poslovnog života bio je oblik pesme koji je nudila. Nije bilo lako, ali istovremeno je bilo toliko inspirativno da je apsolutno vredno pokušaja.  Ona je večita inspiracija i drago mi je što je svaka predstava drugačija. U zavisnosti od toga kako predstava krene, ja imam utisak da nijednog trenutka nisam sama, jer je ona tu.

 

„Suknja koju nosim kao deo kostima,
je zapravo moja suknja sa prijemnog ispita.
Meni to ima jednu posebnu čar,
jer me vraća na početke i trenutke kada si potpuno belog lica došao na prijemni ispit,
na sličan način kako je i ona prvi put zapevala na ulici.“

 


Ukoliko se uzme u obzir kompleksnost njene ličnosti, šta je bilo ono što te je najviše potreslo i sa čim ti je bilo najteže da se suočiš?

Definitivno trenutak u kome ona priznaje Marselu, koji je već mrtav, da ga je volela i da mu zamera to što je umro. Mislim da je u tome ključ. Ona je imala mnogo ljubavi u životu i verovala da se iznova može voleti, možda i jače nego prethodnog puta. Ipak,  posebna osoba u njenom životu bio je Marsel. Od samog početka predstave, nakon što je izgubila dete i kaže da će zaboraviti da se to dogodilo, da će nastaviti dalje, jer svet još uvek čeka na nju, ona se tokom predstave nikada više ne vrati na tu temu do trenutka oproštaja sa Marselom kada u jednom trenutku izgovori: „Ako ideš tamo gde je moja mala Marsela, čuvaj je.“ To mi je bilo posebno potresno.

 

Čika Šopene, izvinite, ali Edit nas čeka!

 

U trenutku kada smo igrali „Edit“ u Parizu, nastala je opšta pometnja oko kašnjenja i pri odlasku na njen grob nismo stigli da kupimo cveće, zbog čega sam bila prilično tužna. U blizni se nalazi Šopenov grob, sa kog smo, uz izvinjenje „ukrali“ jednu belu ružu. Jedan od trenutaka kada sam osetila  da smo se kao ekipa istinski povezali sa Edit, bio taj kada smo na njenom i grobu male Marsele otpevali njenu pesmu. Kada smo krenuli dalje, pored naših nogu se stvorila novčanica od 100 evra. Verovala sam da ih je tog dana ona poslala da „časti“ zbog pesme, jer to potpuno ide iz njenog lika i u skladu je sa njenom ličnošću i mojim shvatanjem nje.


Koliko je iskrenost prema samom sebi presudna za stvaranje jednog ovakvog lika?

Mislim da se laž ne vidi nigde toliko kao u monodrami. Čovek mora da se potpuno ogoli i da nema spram sebe nijedan trenutak u kome razmišlja: „Kako ja sad kao glumica…“ Nemoguće je da postojiš, držiš pažnju i dopreš do publike ukoliko nisi potpuno poništio sebe i prepustio se tome šta nosi ta velika diva, uličarka, majka…Mislim da je ona dovoljno snažna ličnost da me obuzme, tako da imam utisak da ona sama vodi predstavu.

Kako se osećaš kada završiš takvu predstavu?

Čudno. To je trenutak u kome se povučemo u one odaje za skidanje šmnike i one bele farbe. Postoje trenuci u kojima se osećam potpuno ogoljeno. Potrebno mi je 15-ak minuta da dođem k sebi. Nekada sam i gruba, iako sam u prirodi poprilično maza. Posle ove predstave imam potrebu da neko vreme budem  sama, da se vratim sebi samoj, pa da nastavim dalje.

Pored psihološkog aspekta, ova predstava je za izvođača fizički prilično zahtevna, jer uz govorne segmente sadrži i elemente akrobatike, pesme, konstantnog kretanja sa jednog mesta na drugo. Koliko je bilo zahtevno fizički odgovoriti na sve to?

Najveći problem mi je bio savladavanje straha od visine, koji se kosio sa slobodom koju sam morala da odigram na trapezu. Kada sam savladala taj deo, sve drugo mi nije bilo teško. Mislim da upravo taj fizički deo podgreva temperaturu i unutrašnje stanje, jer Edit ne miruje. Ona je bila kao loptica koju nije držalo mesto. Imala je potrebu za konstantnim kretanjem, isprobavanjem novih stvari , da otkriva gde su njene granice. Ako mene pitate, reći ću vam da ta žena nema granica. Ovaj okvir monodrame čak možda nije prava forma za nju, ali joj hvala što je inspiracija i što je poslužila kao divan poligon za igru.

Scenski elementi u ovoj predstavi su apsolutno u službi tvoje igre i lika. Čini se da ste i kroz njih produbili priču. Igre senki, trapez ,sveden kostim, šminka karakteristična za pantomimičare…Kako je tekao proces njihovog uklapanja ?

Trapez se javio spontano. Moja  inicijalna ideja je bila da to bude ljuljaška, kako bi se stvorio efekat „ptičice u kavezu“. S dolaskom Ane, trudili smo se da u svakom segmentu ponudimo i neko likovno rešenje, koje otvara višeznačja. Tako ta akrobatika ima veze sa tim što je ona počela kao mala akrobatkinja sa svojim ocem na ulici. Ona, s jedne strane, jeste sebe zarobila u tom kavezu kao ptičicu,a s druge se odigla od zemlje i podigla u nebesa sopstvenim glasom i snovima za kojima je išla. I ostali elementi su se spontano uklapali. Ana je rediteljka koja voli da se igra sa svetlom i uvek ima ideju otkuda i kako se pojavljuje, čemu ta igra senki i dodir sa sopstvenom rukom koja u tom trenutku predstavlja Marselovu. Način na koji  Jug oseća muziku, sličan je sa načinom na koji Ana oseća scenske elemente. Kada je to počelo da se uklapa, sve je dobilo savršen smisao. Čak i suknja koju nosim kao deo kostima je zapravo moja suknja sa prijemnog ispita. Meni to ima jednu posebnu čar, jer me vraća na početke i trenutke kada si potpuno belog lica došao na prijemni ispit, na sličan način kako je i ona prvi put zapevala na ulici.

Odlučila si se da igraš monodramu koja je posvećena jednoj izuzetnoj ženi. Koliko je bitno potencirati predstave ovog tipa, koje postavljaju žene kao naslovne uloge? Koliko glavnih i zahtevnih ženskih uloga danas fali u pozorištu?

Poprilično. Ne mogu u potpunosti da govorim iz svoje perspektive, jer sam do sada imala sreću da zaista oživljavam velike junakinje. Ali prmećujem da manjka takvih ženskih uloga. Jako me raduje kada vidim koleginicu u nekoj ulozi koja je dostojna njenog talenta. Posebna mi je iskrica u pozorištu kada se desi „prevrat“ i kada je žena noseća, glavna uloga. Mislim da je to vrlo važno,  jer nažalost još uvek živimo u vremenu u kome žene jesu u drugom planu. Zato je vrlo važno baviti se junakinjama.

 

Foto: Dimić Ž.
pixabay-suju
Autor: Jovanović M.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *